Медијска кампања против Србије коју већ неколико месеци активно спроводе сепаратистичке структуре у Приштини се наставља са новим обраћањем лидера политичког крила сецесиониста Аљбина Куртија који је оптужио званични Београд да је непосредно учествовао у финансирању, планирању и логистичком координисању 15 терористичких напада који су се одиграли између јуна и новембра ове године.

Уместо било каквих доказа, Курти се овде позива на некакве тајне обавештајне податке и извештаје безбедносних служби сепаратистичког режима за које тврди да показују да су изведене операције биле могуће само уз професионалну обуку у диверзионом деловању и као такве нису могле бити спроведене у дело без укључености српског војно-политичког врха.

А као непосредног извршиоца ових наводних напада, терориста који себе зове некаквим премијером означио је (а, и како другачије), ”терористичку групу Милана Радоичића” коју сматра главним оруђем Србије у хибридном рату против тзв Косова*.

Позадина догађаја

Није изненађење да много тога изреченог овде не може бити прихваћено као легитиман аргумент након само летимичног погледа — између осталог, Куртијева тврдња о неопходности професионалне обуке тешко да може бити оправдана имајући на уму чињеницу да су многи од 15, како он тврди, терористичких напада биле експлозије на бензинским пумпама и напуштеним стамбеним објектима. Ово тешко да се може сматрати добро чуваним објектима од стратешког значаја до којих су могли доћи само високо професионални диверзанти.

Природа нападнутих објеката такође је више него упитна — уколико су они заиста били усмерени против сепаратистичких структура у Приштини, њихов стварни ефекат, можда са изузетком последње у низу, експлозије на каналу Ибар – Лепенац остаје више него упитан. Губитак неколико паковања стиропора који представља једину потврђену штету у серији експлозија у претходним месецима тешко да представља ударац на, рецимо, војне капацитете илегалних КБС који би у случају стварног деловања против сецесиониста биле далеко приоритетнији циљ од градилишта у Зубин Потоку.

Но, све ово не представља изненађење. Унапред припремљена антисрпска медијска кампања са учешћем КФОР-а и западних амбасадора* у Приштини која је пратила ове инциденте, а посебно последњи од њих само потврђује закључак који смо изнели непосредно након диверзије на каналу Ибар – Лепенац, а који је нешто касније јавности представио и званични Београд — да се радило о операцијама под лажном заставом које су за циљ имале дискредитацију Србије и припрему међународне јавности за нове радикалне кораке Приштине и њених покровитеља, међу којима се разматрало и увођење КБС на север Косова и Метохије.

Мада терористички режим у Приштини не одустаје од својих замисли, притисак колективног Запада на Београд је у последњим недељама у некој мери опао — тако је амбасадор САД у Београду Кристофер Хил у разговору са новинатима РТС-а поручио да нема доказа који би указали на умешаност Београда у експлозију на каналу Ибар – Лепенац. Но, ово треба узети са резервом — док Вашингтон са једне стране, наизглед, одустаје од даље дискредитације Србије, он истовремено наставља са наоружавањем илегалних КБС, њиховом легитимизацијом на међународној сцени, али и корацима који се могу тумачити као припрема за повратак Рамуша Харадинаја на чело сепаратистичких институција. И ништа од овога не слути ништа добро за Србију.