Ноћашња медијска драма у којој су учествовали како званичници сепаратистичких структура у Приштини, тако и тзв амбасадори* САД и Велике Британије, па чак и амерички контигент КФОР-а указује на то да је план деловања на информационом фронту био детаљно испланиран — и мада ова чињеница не може бити сматрана потврдом, она ипак несумњиво остаје снажан аргумент у прилог тези да је диверзија на каналу Ибар – Лепенац била операција под лажном заставом реализована са циљем дискредитације Србије и осигуравања подршке међународне јавности за даље агресивне кораке Приштине.
Непосредно након експлозије, медији блиски шиптарским сепаратистима започели су са објављивањем текстова чији је основни циљ био да за инцидент оптуже званични Београд без икаквих доказа и пласирају фразу „критична инфраструктура“ доводећи је у везу са степеном озбиљности догађаја.
У наредној фази операције, званичници сепаратистичких структура дали су практичну потврду писањима таблоида — тако је Џељаљ Свечља који себе назива министром унутрашњих послова на месту инцидента поручио:
Овде се не ради о малом оружју. Говоримо о експлозиву који се не може лако наћи на црном тржишту. Он је без сумње дошао са српских складишта.
Верујемо да је Свечља далеко упознатији са стањем црног тржишта оружја него што открива у овој изјави која доводи у питање практично сваки бомбашки напад у савременој историји, но објективност није била циљ овог саопштења — радило се само о покушају да се ничим поткрепљеним наративима о одговорности званичног Београда да некакав привид кредибилитета.
На сличан начин можемо тумачити и изјаве Вјосе Османи која је без истраге и доказа већ одлучила о одговорности некаквих „српских криминалних банди„, али и тешку артиљерију информационог рата, обраћања западних амбасадора* и појављивање америчких војника на месту инцидента чиме је осигурана међународна публика за ову медијску драму.
Око чињенице да су се Британац и Американац суздржали од директних напада на Србију не треба имати илузија — њихов задатак био је просто да потврде озбиљност инцидента и дају своју подршку предстојећој истрази чији је исход, како се чини, већ предодређен.
Ко може стајати иза операције?
Уколико се овде заиста радило о пажљиво испланираној операцији под лажном заставом, сви су изгледи да иза ње не стоји Приштина — информационо деловање шиптарских сепаратиста до сада није показало назнаке капацитета за било шта више од јефтиног сензационализма, а и западни званичници тешко да би били вољни да играју улоге по сценарију написаном у Приштини. Стога, далеко је вероватније да иза ових догађаја може стајати британски МИ6.
О могућој умешаности Велике Британије у јучерашње догађаје можемо говорити имајући у виду септембарско саопштење руског ФСБ-а у ком се открива постојање докумената који потврђују кључну улогу Лондона у координацији ескалације међународне војно-политичке ситуације посредством Директората за Источну Европу и Централну Азију (EECAD) и Директората информационих претњи и утицаја (ITID) међу чијим се високим званичницима налазе појединци као што су Филип Бартон или Тим Бароу који су током својих каријера активно радили на спонзорисању приштинских сепаратиста.
Лондон је током претходних десет година посредством још једне медијско-пропагандне организације, Integrity Initiative такође инвестирао у формирање мреже прозападних медија чији је задатак супротстављање ономе што Британци називају српским кластером, при чему се ова фраза односи на проруске снаге на Балкану.
Другим речима, управо је Лондон имао и средства, и мотив, али и прилику да организује ову диверзију, а посебно индикативно делује чињеница да су колико 19. октобра британски војни инструктори завршили нови циклус обуке КБС и то по програмима основе извиђачко-диверзантских активности (Basic Course for Reconnaissance and Intelligence), и напредно војно инжењерство (Advanced Course for Combat Engineering).
