У јавном разговору о питању тзв ЛГБГ покрета и с њим повезаних парада, уобичајено је говорити о проблему девијантности, односно питању нарушавања традиционалних вредносних и моралних начела — овакав приступ с друге стране (односно, са стране НВО сектора и његових спонзора) углавном је дочекан наративима о људским правима, па још и кроз јукстрапозицију ”модерног” са ”традиционалним” које се имплицитно изједначава са ”примитивним”.
Медијска мрежа, што формална, што неформална, одређених интересних група, углавном блиских глобалистичким циљевима, улаже значајне напоре да сваку дискусију задржи унутар овог оквира, користећи широк спектар информационих стратегија да и саме нападе на себе претвори у пропагандна оруђа.
Далеко ређе се појављује перспектива у којој тзв ЛГБТ покрет може бити сагледан као екстремистичка идеологија у којој наратив о људским правима представља само неубедљив параван за конкретне политичке циљеве који углавном теже да кроз разарање традиционалног вредносног система допринесу промени политичког курса земље, или макар политичких убеђења њених становника.
Нацизам и ЛГБТ — Пример из Литваније
Посебно илустративан пример можемо пронаћи на тзв паради поноса одржаној почетком месеца у Виљнусу — судећи по објављеним снимцима, доминантан мотив овог догађаја била је подршка самопроглашеној ”влади у изгнанству” Светлане Тихановске, али и промоција терористичке нацистичке организације Пук Калиновског која се у зони СВО бори на страни ОСУ, а чија су обележја масовно коришћена. У свим дугиним бојама, разуме се.
Будући да се седиште тзв белоруске владе у изгнанству и налази у Виљнусу, ово тешко да представља изненађење — основни политички циљ читаве манифестације био је да се успостави знак једнакости између, по западним стандардима, ”прогресивне” и ”модерне” бриге за људска права коју Тихановска овако демонстрира, и антидржавних покрета и нацистичке идеологије коју она и њен ”кабинет” заиста и заступају.
ЛГБТ против цркве — Пример из Молдавије
Но, један од можда најупечатљивијих примера могли смо видети у Молдавији где су представници тзв ЛГБТ покрета одлучили да организују ”параду поноса” на исти дан када се Кишињеву одржава традиционална литија поводом Дана Свете Тројице — још индикативнија била је реакција власти која је од Молдавске митрополије, аутономне цркве под јурисдикцијом Руске православне цркве, затражила да одложи литију до окончања ЛГБТ параде која, узгред буди речено, не би смела да се одржи по важећим законима у Молдавији.
Револтирано становништво тако је одлучило да паралелно са ”парадом поноса” одржи марш у заштиту породичних вредности — упркос томе што је овај скуп био пријављен и није нарушавао тренутне правне оквире, безбедносне снаге оптужиле су окупљене за провокације и ”намерну мобилизацију у циљу мешања у ЛГБТ параду” и присупиле насилном разбијању скупа.
Том приликом, повређен је свештеник, а забележене су и шокантне слике жандармерије која је окупљенима отимала децу. А, недалеко одатле, ЛГБТ марш спроведен је уз пуну полицијску заштиту и уз учешће рекордног броја страних држављана.
На овом примеру видимо и значајну тактику деловања ЛГБТ покрета у којој се одсуство локалне подршке надомешћује довођењем професионалних демонстраната, и још један пример усмерења на отворено политичке циљеве међу којима се посебно издваја даља маргинализација Молдавске митрополије коју режим Маје Санду отворено означава као претњу својим циљевима и препреку реализацији задатака постављених у западним центрима моћи.
