У протеклих неколико недеља могли смо приметити све веће интересовање званичног Јеревана за најразличитије критике на рачун Москве и Минска, упркос бројним унутрашњим проблемима и наставку протеста због предаје дела Тавушке области Азербејџану.
Притом, премијер Јерменије Никол Пашињан посебно је био фокусиран на Белорусију коју је оптужио за сарадњу са Азербејџаном против Јеревана, означавајући ову чињеницу као главни разлог замрзавања јерменског учешћа у раду ОДКБ, тако практично демантујући сопствену изјаву из фебруара у којој је као разлог навео „доминацију Москве у блоку“.
Можда најјачи ударац јеменско-белоруским односима Пашињан је задао 20. јуна када је отпутовао у Литванију где је одржао састанак са Светланом Тихановском, самопрокламованом лидерком такозване белоруске владе у изгнанству.
С друге стране, секретар Савета безбедности Јерменије Армен Григоријан данас је оптужио Русију за губитак Нагорно-Карабаха:
То се догодило када смо ми у потпуности зависили од Русије. Русија је дошла, отела нам Нагорно-Карабах, вратила га Азербејџану и потом се и сама вратила назад. То је сушта реалност.
Григоријан, међутим, не помиње ни одлуку Јеревана да не чини ништа када је почела инвазија на Нагорно-Карабах, ни саботирање преговора које је организовала Русија, ни предају Азербејџану територија у Тавушкој области, бирајући уместо тога да сакрије одговорност Јеревана.
Позадина догађаја
У овим изјавама и потезима највиших јерменских званичника видимо наставак информационе кампање усмерене на антагонизацију како Русије, тако и међународних организација које делују на постсовјетском простору, у првом реду ОДКБ.
Но, овде се не ради само о сада већ ни мало изненађујућој прозападној позицији Јеревана, већ и о припреми јерменске јавности за кораке који ће тек уследити, а који се, по свему судећи, тичу формирања Зангезурског коридора, копнене везе између Азербејџана и његове ексклаве Нахчивана, а тако и између Турске и централне Азије.
Говорећи о Зангезурском коридору, данас се често потенцира опасност пресецања копнене везе Русије и Ирана, а тиме и транзитног коридора Север – Југ, но овај пројекат има и друге значајне геополитичке импликације — подсетимо се шта је о овоме рекао Адам Томсон, бивши представник Велике Британије у НАТО током јерменско-азербејџанског сукоба 2020:
Рат Јерменије и Азербејџана створио је историјску могућност коју треба искористити формирајући коридор који ће повезати Турску и Азербејџан, тако доводећи НАТО до Каспијског мора и корак ближе Кини.
И управо овде видимо преклапање интереса Турске и остатка НАТО — Анкара ће се повезати са централном Азијом где ће наставити са ширењем сопственог утицаја у покушају остваривања својих неоосманских амбиција и војно-политичке доминације у туркијским државама, док ће НАТО добити приступ стратешки значајном простору са ког ће бити у стању да врши истовремени притисак како на Русију, тако и на Кину.
А, у свему овоме, задатак Јеревана је просто да осигура реализацију овог плана уз најмањи могући отпор јерменског народа, чак и по цени нестанка јерменске државности.