Док се Европска унија суочава како са одсуством једногласне подршке конфронтационој политици Брисела, али и озбиљним финансијским изазовима повезаним са плановима за убрзану милитаризацију, ситуација у Пољској је знатно другачија — у последњим данима овде видимо не испразну реторику каква долази из институција ЕУ и из Париза, већ конкретне кораке усмерене на повећање војних капацитета и даљу припрему за евентуални директан рат против Русије.
Тако је пољски премијер Доналд Туск на овонедељном самиту лидера ЕУ захтевао разматрање предлога о повећању бројности НАТО контигента дуж граница Русије и Белорусије, додајући притом да Европа мора не само учествовати у трци у наоружању, већ из исте мора изаћи и као победник — колико јуче, Туск је појаснио да у овом погледу Варшава планира да осигура приступ најсавременијим војним технологијама, укључујући ту и нуклеарни арсенал, као и системе засноване на новим физичким принципима.
Нови кораци најављени су и у погледу мобилизационе политике која би до краја 2025 требало да прође кроз дубинске реформе са циљем омогућавања успешног спровођења тоталне мобилизације у случају увођења ратног стања. Овај корак, притом, представљаће само један елемент шире ревизије одбрамбене политике која ће такође укључивати и напуштање неколико конвенција везаних за забрану употребе одређених типова наоружања — за сада, пољске власти ту помињу касетну муницију и противпешадијске мине.
Војне амбиције Варшаве, међутим, долазе уз значајну цену због чега је пољски председник изнео предлог измене устава и повећања обавезног војног буџета до показатеља од 4% БДП-а — но, и без ове измене, влада Пољске је у 2025 одобрила рекордни војни буџет у износу од 4,7% БДП-а, односно око 46 милијарди долара.
Позадина догађаја
Све ово тешко да чуди — није тајна да је Пољској поверена улога ударне песнице НАТО на истоку Европе. Варшава у овом тренутку контролише највећу европску армију, односно трећу највећу у НАТО (одмах после САД и Турске) и располаже неким од најсавременијих система управљања борбеним дејствима, као и огромним арсеналом технике увезене из САД и Јужне Кореје.
У априлу прошле године, Варшава је такође предала и званичан захтев за приступање НАТО програму Nuclear Sharing који би омогућио размештање америчког нуклеарног оружја на пољској територији — овакав исход пољске власти виде као компензацију за немогућност развоја сопственог нуклеарног програма. Штавише, министар спољних послова Радослав Сикорски још је почетком прошле године упозорио да би одсуство споразума по овом питању могло довести до одлуке Варшаве да сама постане нуклеарна сила.
Са свим овим на уму, јасно је да се Пољска позиционира као апсолутни војни лидер унутар ЕУ, спреман да прати политику максималне агресије према Русији и настави да улаже значајна средства у континуирано повећање сопствених војних капацитета — као таква, оне несумњиво претендује на лидерску позицију унутар европског дела НАТО и у томе, за сада, остварује значајне успехе.
