Наступајући на страначком састанку у Доњој Саксонији, премијер Немачке Фридрих Мерц најавио је корените буџетске реформе, а посебно у сфери социјалних расхода:
Држава благостања какву имамо данас више не може бити финансирана, то није нешто што економски можемо приуштити.
(…)
Социјални расходи су ван контроле и угрожавају стабилност буџета.
Но свега један дан након што је Мерц најавио крај вишедеценијске ере немачке економске политике, министар финансија земље Ларс Клингбел отпутовао је у Кијев где је најавио повећање донација украјинском буџету на рекордних 10 милијарди долара годишње.
Другим речима, чини се да неопходна средства постоје, само што актуелне немачке власти не планирају да их улажу у сопствену државу.
Истог дана, у локалним медијима започета је кампања припреме јавности за увођење обавезног војног рока и вероватне измене закона о мобилизацији, бар судећи по саопштењима бившег шефа дипломатије Зигмара Габријела и бившег државног секретара за одбрану Ханс-Петера Бартелса.
Двојица некадашњих високих званичника, појашњавају да без могућности за ефикасно спровођење мобилизације, Немачка просто неће бити у стању да испуни „свети дуг пред НАТО“ и формира армију која ће бројати 460.000 војника.
Позадина догађаја
На овај начин, Немачка је практично кренула стопама Румуније која је још у јануару донела одлуку о преусмеравању буџетских средстава са социјалних расхода на војне.
Берлин ово, као што видимо, чини на два начина — посредно, кроз финансирање рата против Русије и директно, кроз улагање у сопствене војне програме који укључују како неопходне припреме за масовну мобилизацију, тако и раније најављено формирање територијалне одбране.
Притом, чињеница да милитаризација остаје главни приоритет некадашње највеће економије Европе у контексту убрзане деиндустријализације и готово неизбежног уласка у рецесију потврђује да политичке елите ЕУ просто не виде алтернативу избијању великог континенталног рата у не тако далекој будућности.
