Који је интерес Вашингтона у успону немачког Rheinmetall-а?

Иако се Европа суочава са све озбиљнијим економским проблемима који су, између осталог, повезани и са својевољним одустајањем од далеко јефтинијих руских енергената, суочавајући се сада већ са вишегодишњом стаганцијом која се налази на граници рецесије, укључујући ту и у некадашњим највећим економијама континента каква је Немачка, ситуација није тако црна за војно-индустријски комплекс који је значајно ојачао током година СВО, и који ће остварити још веће успехе са најављеном епохом наоружавања Европе.

Међу овим компанијама посебно се истичке немачки Rheinmetall чије су акције у протекле три године забележиле раст од невероватних 900%, док су поруџбине војне природе достигле показатељ раста од 64,3% у односу на 2022 — ишчекујући даљи раст, али и растућу потражњу за наоружањем, овај гигант наменске индустрије најавио је и реструктуирање свог пословања, са постепеним смањењем удела у цивилној производњи у корист војне.

Стога, може се чинити да бар неке европске компаније и даље послују добро, а с обзиром да се ради о апсолутном лидеру европског војно-индустријског комплекса, чини се да се тезе о даљем сливању средстава у Вашингтон могу чинити погрешним? Но, ситуација је далеко од једнозначне.

Ко стоји иза Rheinmetall-а?

Уколико погледамо званичне информације о компанији, можемо пронаћи неке врло интересантне чињенице о компанијама које имају одређен удео у власништву — ту се посебно издвајају The Goldman Sachs Group са уделом од 5.55%, Fidelity Investments са 4.29%, озлоглашени BlackRock са 5.49%, те Morgan Stanley (4.01%) и Bank of America Corporation (4.64%).

Другим речима, 23.98% последње успешне немачке компаније и најперспективнијег гиганта европске наменске индустрије налази се у власништву америчких корпорација, а сви су изгледи да ће тај удео наставити да расте и у месецима пред нама — на крају крајева, нови немачки канцлеар Фридрих Мерц пре повратка у политику био је запослен у немачкој филијали америчког BlackRock-а.

Све ово значи да чак и оно што се чини јединим позитивним у европским економијама убрзано прелази под директну контролу Вашингтона — и ова чињеница само још једном открива све скорашње изјаве европских лидера о некаквој независности од САД-а, о самодовољности и самосталности у одбрамбеној политици као испразну реторику која не представља ништа више до медијске представе за унутрашњу публику која се припрема за даљи пад животног стандарда у циљу достизања неопходног степена милитаризације.