Само три дана након што је Министарство одбране Азербејџана оптужило оружане снаге Јерменије за отварање ватре преко граничне линије из Бакуа су, очекивано, стигли нови захтеви које Јереван мора испунити како би престао да буде, како је то навео азербејџански председник Илхам Алијев, ”претња Јужном Кавказу”.
Поред уобичајеног инсистирања на отварању Зангезурског коридора који ће повезати Азербејџан са његовом ексклавом Нахчиваном, а тако и са Турском, те на изменама јерменског устава, Алијев је овог пута захтевао и распуштање Минске групе ОЕБС-а својевремено формиране са циљем регулисања сукоба у Нагорно-Карабаху, али и окончање наоружавања Јерменије од стране Француске, уз каснију предају примљене војне технике.
Импликације
Да Азербејџан Јерменију не види као суверену земљу одавно је јасно, и данас изнесен списак захтева то само додатно потврђује — с друге стране, марионетска влада Никола Пашињана ни не делује у складу са националним интересима, а суверенитет земље је одавно предала Вашингтону. И у складу с тим, није изненађење да се Јереван већ сложио са већином захтева Бакуа. Измена устава већ је најављена, а државни врх земље већ је данас објавио о упућивању формалног захтева за распуштање Минске групе.
А, на октобарском самиту Заједнице Независних Држава, Пашињан је поручио да је спреман да отвори Зангезурски коридор, али уз одређене услове који ће осигурат да суверенитет Јерменије неће бити нарушен — званични Баку је овај предлог, међутим, одбацио чиме је само показао да није заинтересован за компромисно решење, већ пре за изговор за нову војну агресију која ће се, врло вероватно, завршити анексијом читаве Сјуникске области.
Зашто Азербејџан прелази у офанзиву баш сада?
Овакве амбициозне претензије Азербејџана тешко да су изненађење — након практичне ликвидације руског утицаја у Јерменији посредством марионетских власти у Јеревану, колективни Запад изгубио је интересовање за јужнокавкаску републику, фокусирајући се пре на успон суверенизма у Грузији као нови регионални проблем. Поред тога, блиски контакти Никола Пашињана са америчком Демократском странком осигурали су да нова републиканска влада неће бити посебно рада да расипа своје ресурсе на заштиту Јерменије.
Ситуацији не доприноси ни чињеница да је један од најватренијих противника Зангезурског коридора био Иран који је овај пројекат описао као пантуркијски по природи, али и као претњу националној безбедности исламске републике услед ризика од распламсавања сепаратизма на северу земље, у покрајини Западни Азербејџан. Штавише, званични Техеран је више пута поновио да би евентуални улазак азербејџанске војске у Сјуникску област Јерменије представљао прелазак црвене линије и довео би до војног одговора Ирана.
Но, овакав став Техерана био је везан за суверенистичку и бескомпромисну политику некадашњег председника Ебрахима Раисија — да ли ће и Масуд Пезешкиан наступити из исте позиције отворено је питање. Но, скорашњи догађаји у Сирији и Либану недвосмислено су показали да исламска република у овом тренутку нема капацитета да заштити своје стратешке интересе — уколико Иран није реаговао ни на уништење Хезболе, ни на преузимање Сирије од стране својих регионалних противника, колике су шансе да ће то учинити због Јерменије?
У овом тренутку, просто не постоји ни једна озбиљна препрека реализацији експанзионистичких планова Азербејџана — озбиљан отпор неће доћи чак ни од актуелних власти у Јеревану које су већ демонстрирале своју спремност да препусте своје територије и свој народ самовољи Бакуа.
