Посланица владајуће партије Јерменије, Лилит Минасјан на конференцији за штампу потврдила је да је размена докумената између Јеревана и Бакуа везано за делимитацију границе уз предају дела Тавушке области Азербејџану већ у току.

Она додаје да Јерменији „није остало много времена“ да реши ово питање, алудирајући тако на ранију тврдњу премијера Никола Пашињана да неиспуњење захтева Бакуа може довести до новог сукоба.

На питање новинара о судбини 3. армијског корпуса који је стациониран на овој територији, јерменска политичарка одбила је да одговори. О обећању становника Тавушке области да ће пружити оружани отпор Азербејџану у случају анексије није било речи.

Позадина догађаја

Нови пораз и ново национално понижење за Јерменију, државу коју сматрамо пријатељском, па чак и братском, и нова трагедија за јерменски народ са хиљадугодишњом историјом. Све у име заокрета ка Западу и обећања светле европске будућности.

И сва сарадња са ЕУ, сва обећања Париза о заштити територијалног интегритета, сво продубљивање сарадње са НАТО на крају дана нису значили ништа — Јереван својевољно предаје део своје међународно признате територије.

А народ Јерменије, некада поносан, остаје разједињен тривијалним размирицама (које можда нису тако случајне), опозиција остаје неодлучна и неубедљива, неспремна на понесе терет историјске одговорности. И тако, Пашињанова ликвидација суверенитета државе протиче практично без противљења. Но, наша је срећа да у Србији није тако. Зар не?