У досадашњеим тензијама у азијско-тихоокеанском региону, главни актери антикинеске политике Вашингтона били су блок АУКУС, често описиван као тихоокеански еквивалент НАТО са учешћем Аустралије, Велике Британије и САД, као и његови регионални сателити у виду Филипина, Јужне Кореје и Јапана — у свему овоме, Нови Зеланд остајао је по страни у складу са својим релативно ограниченим војним капацитетима. Но, чини се да се ово мења.
На скорашњем састанку одржаном у Манили, заменик филипинског министра одбране Пабло Лоренцо и директорка одсека за међународне односе Министарства одбране Новог Зеланда Кејтлин Пирс разговарали су о перспективама потписивања одбрамбеног споразума између две земље који би омогућио двема армијама да спроводе заједничке војне вежбе и бораве на територији друге стране.
Иако у овом тренутку споразум још увек није постигнут, у заједничком саопштењу након састанка напомиње се да је постигнут значајан напредак у ојачавању билатералних веза у војно-безбедносној сфери.
Позадина догађаја
Склапање безбедносних споразума са Манилом умногоме је постало неформални sin qua non услов приступања антикинеском регионалном савезу — овај корак већ су направили Аустралија у мају 2024, Јапан у јулу и Јужна Кореја у октобру, мада у донекле различитим форматима. Разлог за ово је посебна улога која је додељена Манили у погледу реализације стратегије притисака на Пекинг, условљена географском близином Тајвану и територијалним претензијама на спорне територије Јужног кинеског мора.
Истовремено, америчка контрола над Филипинима неопходна је за контролу над ширим Малајским архипелагом (који такође обухвата Индонезију и Малезију) који представља кључни елемент америчке стратегије ланаца острва (Island chain strategy) осмишљене још педесетих година прошлог века као механизам поморске блокаде Кине.
Укључивање Новог Зеланда у ове активности, с друге стране, повезано је са скорашњим покушајима америчког блока да учврсти своју контролу над Океанијом кроз свођење Папуе Нове Гвинеје и Науруа на сателитске државе Аустралије — са приступањем Новог Зеланда тихоокеанском пакту, можемо очекивати даљу милитаризацију јужног дела Тихог океана на правцу Нова Каледонија – Фиџи – Самоа.
