Претходну годину у Централној Азији обележило је неколико кључних политичких трендова — паралелно са драматичним јачањем утицаја Организације Туркијских Држава која се убрзаним темпом претвара у нови војно-политичко блок, могли смо пратити активирање бројних терористичких група чији је крајњи циљ у значајном броју случајева била Русија, као и активне покушаје колективног Запада да повећа сопствени утицај у неким државама региона, али и да дестабилизује унутрашњу ситуацију у другим.
Успон пантуркизма
Некада савез културно-хуманитарног карактера, Организација Туркијских Држава у 2024. започела је процес трансформације у војно-политички блок који делује као механизам промоције пантуркизма и јачања регионалног утицаја Турске.
Државе чланице организовале су већи број заједничких војних вежби, као и састанака на високом нивоу на којима је Анкара постигла значајне резултате у оквиру Ердоганових неоосманских амбиција.
Алфабети учесница су стандардизовани по узору на турски, покренута је дискусија о додељивању статуса званичног lingua franca турском језику, формирана је јединствена мултимедијална платформа по узору на амерички Netflix, договорена је централизација универзитетских база података, а одредница Централна Азија формално је замењена индикативном Туркестан.
Поред тога, Турска је предузела кораке усмерене на централизацију безбедносног сектора, преузимајући контролу над наменском индустријом Казахстана и заступајући идеју покретања противтерористичке иницијативе на нивоу блока под лидерством Анкаре.
Успон тероризма
Трагични терористички напад на московски Крокус Сити Хол у жижу јавности сместио је до тада релативно непознату регионалну филијалу Исламске државе познату као Вилајет Хорасана која је активна на простору Ирана, Авганистана, Туркменистана, Таџикистана и Узбекистана уз назнаке њених контаката са екстремистичким групама у Казахстану и Киргизији.
Колективни Запад искористио је појављивање ове групе на насловним странама светских медија да уз помоћ својих авганистанских лојалиста евакуисаних из Кабула приликом повлачења америчких снага из земље формира представу о некаквој новој претњи која би оправдала улазак оружаних снага САД на стратешки значајан простор Централне Азије.
Но, Вилајет Хорасана није једина екстремистичка група која је привукла пажњу јавности током претходне године — мање нападе на инфраструктуру и државне симболе који су прошли без људских жртава изводили су и Хизб ут-Тахрир на граници Киргизије и Узбекистана, као и таџикистанско-авганистански Џамат Ансарула чији су припадници учествовали у координацији напада на Крокус Сити Хол.
Друштвено-политичка дестабилизација
За свој покушај заштите сопственог суверенитета од страног уплитања путем усвајања закона о НВО финансираним из иностранства, Киргизија је платила одређену цену — током маја и априла, држава се суочила са наизглед спонтаним уличним нередима, а потом и покушајем државног удара под вођством олигарха Имамидина Ташова који је своје богатство стекао у Хамбургу, Цириху, Кијеву и Истанбулу, након чега се посветио управљању филантропским фондовима који играју улогу заступника западних интереса на постсовјетском простору.
Већ у јулу, Киргизија се суочила са новим покушајем оружаног преврата који су припремали грађани Авганистана опремљени америчким наоружањем као и значајном количином савремене технике, укључујући ту комункационе системе и беспилотне летилице.
С друге стране, у Узбекистану могли смо пратити значајну радикализацију друге највеће странке у парламенту, националистичке Мили тикланиш чији је лидер Алишер Кадиров током предизборне кампање иступио у јавност са отворено антируском реториком, захтевајући увођење прекршајне одговорности за употребу руског језика уместо узбечког од стране јавних службеника, као и забрану совјетске идеологије и иконографије.
Уз то, колективни Запад је посредством како своје мреже НВО тако и економских активности започео процес потчињавања Казахстана и Узбекистана.
Перспективе развоја ситуације у 2025
Сагледавајући догађаје из претходне године, чини се да, нажалост, морамо закључити да су и колективни Запад и Турска, чије се неоосманске амбиције у погледу Централне Азије уклапају у регионалну стратегију Вашингтона, оствариле значајне успехе у проширењу свог утицаја као и дестабилизацији политичке ситуације без озбиљније реакције Москве.
Уз то, слабљење ОДКБ и растуће противречности унутар блока створили су вакуум моћи који Организација Туркијских Држава успешно заузима, доприносећи тако даљој дезинтеграцији постсовјетског простора.
И док нема сумње да ћемо у години пред нама видети наставак исте политике како Анкаре, тако и западних центара моћи, за сада без одговора остаје питање шта ће учинити Русија да спречи даљи продор непријатељских елемената у Централну Азију.
Мада се у овим тренутку још увек не може говорити о некаквој победи Запада, уколико Москва не предузме ефективне кораке у месецима пред нама, она ће се суочити са врло стварним ризиком од потискивања са стратешки значајног простора своје историјске сфере утицаја.
