Јучерашњи дан у Сирији био је обележен масовним протестима Алавита, мањинске религијске групе која већински настањује провинције Тартус и Латакија — управо на овим просторима, укључујући ту и обласне центре, становништво је изашло на улице исказујући незадовољство дискриминаторном политиком нових сиријских власти које још од пада Асада спроводе практично етничко чишћење алавитског становништва.
Упркос апелима организатора протеста на искључиво мирне акције, до поподневних часова забележено је неколико случајева размене ватре — по овом питању влада потпуни медијски хаос и могуће је пратити неколико различитих и међусобно противречних наратива. Према западним медијима, као и изворима блиским властима (некадашњим терористима групе Тахрир ал Шам), наоружане алавитске групе, које се притом описују као Асадови лојалисти, организовале су неколико заседа на снаге под контролом Дамаска, ликвидирајући најмање 15 војника.
С друге стране, извори блиски различитим шиитским групама објавили су о практичном оружаном устанку и практичном успостављању контроле Алавита над читавом средозменом обалом — ипак, изузимајући неколико објављених фотографија добро наоружаних група, никаквих потврда ових навода у овом тренутку нема.
Перспективе даљег развоја догађаја
Чак и уколико се потврде наративи о одређеним територијалним успесима Алавита, перспективе устанка делују више него мрачно — мањинско становништво на северозападу Сирије просто нема војне капацитете да се ефикасно супротстави коалицији легитимизованих паравојних група концентрисаних око бившег Тахрир ал Шам.
А, помоћ нема одакле да дође — територије источно од Латакије и Тартуса налазе се под увереном контролом нових сиријских власти, док се на југу простире зона контроле Израела који је већ одабрао друзидски Војни савет Ал Сувејде као своју прокси-снагу и нема интереса да се бори за опстанак шиитске и проиранске групе. Стога, једина могућа помоћ може доћи од Турске, уколико Анкара одлучи да би подршка Алавитима могла представљати ефикасан механизам притиска на Дамаск. И овде нема гаранција.
Бројни проирански извори притом отворено поручују да очекују интервенцију Русије, но овај развој догађаја је мало вероватан — Москва је прихватила легитимитет нових власти и стога нема ни политичких, ни правних основа за укључење у сукоб, а чак и када би то желела, драматично смањени контигент који се и даље налази у базама на сиријској обали просто нема капацитета да заустави евентуалну офанзиву милитаната на Тартус и Латакију. Стога, свако мешање Русије у сукоб само би довело до коначне ликвидације њених база у Сирији, без стварних изгледа за промену исхода.
