Данашње задржавање танкера Маринера од стране америчких снага, укључујући јединице обалске страже, уз подршку НАТО авијације са база у Великој Британији изазвало је изузетну пажњу домаће и светске јавности — читав инцидент постао је сензација у којој су многи видели преломни тренутак у ком је Вашингтон учврстио своју доминацију.
Такав утисак је, с једне стране, разумљив — Маринера је пловио под руском заставом. Са друге стране, овакав наратив у потпуности занемарује више од годину дана сличних инцидената и отворених припрема колективног Запада за поморску блокаду Русије на северу Европе.
Чињеница да је импровизована руска поморска група сачињена од једне подморнице и неколико бродова послата у сусрет танкеру прекасно — према проценама, у тренутку заузимања брода, она је била на између 15 и 20 часова пловидбе од места инцидента — свакако показује да Москва није схватила ову претњу озбиљно упркос не само назнакама интензивирања притиска, већ и примерима успешног одвраћања НАТО снага током претходне године.
Хронологија догађаја
Први случај задржавања руског брода забележен је још у децембру 2024. када је обалска стража Финске задржала танкер Eagle S. До овог инцидента је дошло свега неколико дана након што су земље НАТО објавиле о формирању коалиције 12 држава са излазима на Северно и Балтичко море након што су Немачка и Пољска формално приступиле војном блоку Joint Expeditionary Force под вођством Велике Британије.
Већ у јануару 2025. године НАТО почиње са програмом опсежне милитаризације Балтика и Финског залива у оквиру мисије Baltic Sentry, а обалска стража Шведске и полицијска морнарица Норвешке задржавају још три руска брода — Michalis San 27. јануара, Vezhen 29. јануара и Silver Dania 31. јануара.
У истом периоду, према саопштењу председавајућег Морским колегијумом РФ Николаја Патрушева, земље Балтика и Скандинавије започеле су са искључивањем руских бродова са сателитског система комуникације Inmarsat што је у Москви протумачено као покушај блокаде руских лука у Калињинградској и Лењинградској области.
У фебруару, министар спољних послова Естоније Маргус Цахкна најавио је појачану контролу морских путева на северу Европе у циљу борбе против руске трговине нафтом — званични Талин је у априлу усвојио закон који омогућава примену војне силе против цивилних бродова. Покушај примене овог закона против још једног руског брода успешно је спречен интервенцијом руске авијације у мају.
У истом овом периоду — који је био обележен како покретањем морнаричке патролне мисије НАТО, тако и повећањем активности извиђачке авијације пакта дуж граница Калињинграда, али и војном вежбом током које је симулирана блокада Финског залива, обећање ликвидације руске флоте из сенке дошло је и од премијера Велике Британије.
Период релативног затишја у овом погледу окончан је 1. октобра када су специјалне јединице Француске задржале танкер Pushpa/Boracay у међународним водама Бискајског залива — Париз овде није поновио грешку Талина и, слично ситуацији са Маринером, деловао је против руских интереса на оној територији до које руска морнарица није могла стићи благовремено.
Иза званичног наратива
Иако амерички званичници читав инцидент ограничавају на примену нафтног ембарга против Венецуеле, а бројни медији га користе и као пример премоћи САД над Русијом — мада, у погледу пројекције моћи далеко од сопствених граница, о овоме тешко да може бити спорења — сви су изгледи да је операција против Маринере представљала не толико демонстрацију моћи колико испитивање ефективности система војне поморске контроле који је НАТО формирао током читаве 2025.
Снаге авијације и морнарице пакта, непропорционално снажне у погледу бројности и техничких карактеристика за операцију задржавања цивилног брода без војне пратње, саме по себи показују да се радило о примени оних механизама и активацији оних јединица које су на северним морским трасама Европе размештене у оквиру платформи какав је Joint Expeditionary Force и мисија као што је Baltic Sentry — другим речима, радило се о својеврсној војној вежби.
Без обзира на то, читав инцидент ставља Русију у незавидан положај — не нужно због репутационог удара који се формира у медијима, већ због чињенице да војна доктрина Москве не предвиђа пројекцију моћи на глобалном нивоу, изузев у стратешком (нуклеарном) погледу. Стога, осигуравање безбедности других бродова из руске флоте — оне формалне, или оне из сенке — захтеваће не само хитна, већ и креативна решења.
