
Од објављивања о почетку мисије Baltic Sentry, војна техника НАТО, укључујући ту бродове, авионе, али и беспилотне уређаје морског базирања који се први пут појављују у активној патролној употреби настављају да пристижу у стратешки значајну акваторију Финског залива која повезује руске луке у Лењинградској области са Балтичким морем, а тако и са ексклавом Калињинградом.
У овом тренутку, у заливу делује не мање од седам бродова из Холандије, Норвешке, Немачке, Француске, Летоније и Шведске, уз очекивани скори долазак још три, док подршку из ваздуха обезбеђују авиони Француске и Шведске. О дроновима морског базирања у овом тренутку нема прецизнијих информација, а званични извори говоре просто о ”малој флоти” ових уређаја.
Истовремено, у јавном дискурсу Финске и Естоније поново се појављују предлози о суштинском проширењу територијалних вода две земље у циљу ефективне блокаде прилаза Финском заливу за руске бродове — према речима локалних стручњака, овај корак омогућио би ефикаснију борбу против наводних руских диверзија, али и деловања руске флоте из сенке која омогућава заобилажење санкција.
Позадина догађаја
Више је него интересантно да је овај предлог пре готово тачно годину дана у Европском парламенту изнео Јаак Мадисон, маргинални естонски политичар познат као апологета колаборациониста са Трећим Рајхом чији предлози тада нису схваћени превише озбиљно — но, како показује тренутно стање на терену, годину дана је довољан период да нешто што је било незамисливо постане практично званична политика европских сателита Вашингтона.
Упркос томе, о некаквом радикалном заокрету у политици колективног Запада не може бити ни речи — још у претходним месецима могли смо пратити низ догађаја који су недвосмислено указивали на припрему НАТО за овакав развој догађаја — и с тим на уму, чини се готово извесним да ћемо пре или касније видети покушаје да се воде Финског залива ставе под апсолутну контролу НАТО што ће врло вероватно представљати само увод у претварање читавог Балтичког мора у унутрашњу акваторију блока, а у складу са добро познатом тактиком постепене ескалације.
Основно питање овде није да ли ће се Запад одлучити на овај корак, па ни када — уложена средства су исувише велика да би се антируски пројекат на северу Европе тек тако отказао — већ како ће Русија одговорити на ову опасну провокацију која ће везу Каљининграда са матицом свести на питање добре воље Литваније. У погледу СВО, стрпљење и умереност Москви нису донели ништа добро. И тешко је очекивати да би исти приступ дао другачије резултате на Балтику.