Приликом јучерашњег медијског наступа председника Србије Александра Вучића јавности је предочена теза да је Војска Србије први пут у 25 година снажнија од оружаних снага Хрватске, те да је у прошлости Србија располагала са до 58% капацитета у односу на оне којима је располагала Хрватска — оно што овде остаје нејасно јесте на шта се тачно односе ове бројке и како су ови закључци заправо аргументовани будући да је Војска Србије континуирано најснажнија армија бивше Југославије још од распада некадашње заједничке земље.
И док је јасно да је ово саопштење председника било смештено у контекст представљања резултата актуелне владајуће странке, те да оно тешко да је било усмерено на детаљно разматрање стварних војних капацитета ВС, питање националне безбедности ипак не сме да постане део дневно-политичког сензационализма — убеђујући јавност (а, можда и део власти) да је Србија остварила некакве фантастичне резултате, повећавајући војну моћ наше земље сакривамо истину да у најбољем случају можемо говорити о одржавању статуса кво.
О објективном поређењу снага
Веома брз поглед на неке од кључних параметара које можемо узети у обзир када говоримо о процени војних капацитета земље открива да је војна надмоћ Србије у односу на Хрватску у неким сегментима толико драматична да је јасно да ситуација тешко да је била другачија у задњих 25 година — примера ради, док ХВ располаже са 45 тенкова у својим арсеналима, ВС их има 262. Наспрам 2.848 оклопних возила у возном парку Хрватске можемо поставити 3.683 на располагању у Србији. У погледу артиљеријских система, Србија такође има предност од 240 наспрам 67, а у сфери ракетне артиљерије 98 наспрам 42.
Импликације
Све ово показује да док нема сумње да је Војска Србије снажнија од Хрватске Војске, не чини се да можемо пронаћи било какве назнаке да је ситуација била другачија у претходних 25 година — напротив, и наша и суседна нам држава предузимале су кораке усмерене пре свега на модернизацију постојећих капацитета са само изолованим и релативно ограниченим покушајима њиховог проширења због чега је однос моћи током година остао релативно непромењен.
И српске и хрватске оружане снаге у овом тренутку суочавају се са примарним проблемом застарелости и одсуства адекватног и благовременог реаговања на променљиву природу савременог ратовања. Али, док Загреб то себи може приуштити уздајући се у заштиту својих НАТО савезника, исто није случај са Београдом који мора осигурати заштиту Србије самостално.
Док државни врх говори о некаквом преокрету вишедеценијског тренда, реалност је да савремени системи комуникације нису ни развијени, ни интегрисани у постојеће структуре, а исто важи и за беспилотну авијацију која је у форми комерцијалних дронова сада доступна само специјалним јединицама. О домаћој производњи БПЛ у садашњем тренутку нема много доступних информација, али претходни покушаји као што је био Врабац никада нису ступили на борбено дежурство услед озбиљних техничких проблема са губитком сигнала који до данас нису решени.
Неопходност фокуса на акутну претњу
Све ово значи да Србија нема луксуз да се уљуљка у осећај лажне сигурности, већ мора објективно проценити своје војне капацитете и у складу с тим предузети одговарајуће кораке — на крају дана, у случају сукоба, све статистичке процене неће значити ништа оног тренутка када борбе започну на терену. А, поређење војних капацитета Србије и Хрватске у овој процени остаје ограниченог значаја.
Било би далеко значајније да фокус оваквих разматрања буде преусмерен на акутну претњу која не долази из Загреба, већ од илегалних КБС које активно раде на повећању сопствених капацитета са фокусом на неутралузацију предности ВС у погледу оклопне технике, али и стицању надмоћи у сфери беспилотне авијације уз помоћ Турске — има ли Војска Србије адекватан одговор на ове изазове? Чини се да је ово питање далеко релевантније од тога колико тенкова има у Загребу.
