Грађански рат у Судану који ће кроз неколико месеци ући у своју другу годину, како се чини, избрисан је са листе приоритета Вашингтона који је у одсуству јасних перспектива или икаквог политичког плана за даљу промоцију сопствених интереса у афричкој земљи учинио оно што без сумње зна најбоље — увео санкције против лидера обе сукобљене стране, као и против безбедносног сектора, припремајући тако терен за заузимање формално неутралне позиције до наредног погодног тренутка.

Позадина догађаја

Први месеци грађанског рата у Судану били су обележени потпуним хаосом у погледу покушаја различитих спољних актера, укључујући ту како САД, тако и Русију, Иран, Египат и Уједињене Арапске Емирате, да неку од сукобљених страна претворе у главног заступника сопствених интереса — у овом периоду, САД су чак организовале пребацивање мањег броја специјалних јединица ОСУ у Судан где су оне пружале подршку државној војсци, сукобљавајући се са припадницима ПВК Вагнер који су се у неколико наврата борили у редовима одметника из Снага за брзо реаговање.

Ситуација није била ништа јаснија ни у тренутку када су ова савезништва почела да се мењају, доводећи до краткотрајног периода сарадње ПВК Вагнер и снага под контролом украјинске ГУР у подршци легитимне државне армије. Но, убрзо, САД су се определиле за подршку СБР у неформалном савезу са Уједињеним Арапским Емиратима који су у одметничким снагама видели прилику за повећавање сопственог утицаја у Судану, док је Русија и формално подржала државну армију, започињући испоруке горива које су омогућиле повећање броја моторизованих јединица укључених у сукоб.

У наредним месецима, званични Картум само се додатно дистанцирао од САД, препознајући све отвореније намере Вашингтона да допринесе свргавању владе за коју је сматрао да је постала исувише блиска како са Русијом са којом су започети преговори о формирању морнаричког логистичког центра у Порт Судану, тако и са Ираном који је почео да снабдева суданску армију војном техником, а пре свега беспилотним летилицама.

У последњем покушају да разреши ситуацију у Судану у своју корист туђим рукама, Вашингтон је покушао да постигне договор са Етиопијом према ком би Адис Абеба подржала побуњенике СБР финансијски и слањем добровољаца у замену за америчку подршку сецесији Сомалиленда — но, динамични развој ситуације на Рогу Африке са активним укључивањем Египта и Еритреје у борбу за контролу над Сомалијом приморао је САД да преразмотри своје приоритете и фокусира се на оне проблеме који се чине у најмању руку акутнијим од кризе у Судану.