У протеклих 24 часа у јавности се појавило неколико информација које указују на драматичну промену односа снага у стратешки значајном региону Блиског истока — развој ситуације на терену тешко да је позитиван, али је зато несумњиво очекиван у светлу практичног пораза Осе отпора на свим фронтовима током претходне године.
Тако је некадашњи лидер терористичке Тахрир ал Шам Ахмед ал Шара током званичне посете Анкари са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом разговарао о перспективама склапања турско-сиријског одбрамбеног пакта — овај договор, према писању иранских медија, подразумевао би изградњу велике турске базе у централној Сирији, размештање снага турске авијације (до 50 летилица) до тренутка обнове сиријских ваздушних снага, али и могућност затварања руских база уз вероватну предају инфраструктуре Анкари. Ове наводе, међутим, Ердоганова администрација је демантовала.
Свега неколико часова касније, амерички председник Доналд Трамп је после разговора са израелским премијером Бенјамином Нетанјахуом саопштио о томе да САД планирају да преузму појас Газе — шта ово тачно подразумева остаје нејасно, мада у светлу ранијих позива Беле куће регионалним државама да отворе своје границе за палестинске избеглице, није искључено да се ради о практичној ликвидацији енклаве и њеном претварању у милитаризовану зону под контролом САД.
Импликације
Иако поводом ових навода постоји много нејасноћа и отворених питања, чини се да сада видимо логичне последице прошлогодишњих догађаја — утицај Русије и Ирана своди се на минимум и практично елиминише, а Вашингтон обнавља своју контролу над регијом, укључујући ту и кроз даљу милитаризацију, супротно предизборним обећањима Доналда Трампа.
Притом, уз могућност појављивања америчких снага у појасу Газе, турских у Латакији и Тартусу и израелских на југу Либана (где се у овом тренутку на власти налази проамерички председник и политички противник Хезболе), чини се да видимо покушај преузимања контроле над практично целом источном обалом Средоземног мора. У светлу раније незбалежене милитаризације Балтичког мора, ово је више него индикативно будући да се може радити о уводу у глобалну поморску блокаду Русије.
Ситуација са Сиријом, међутим, није тако једнозначна — упркос значајној улози Турске у свргавању Башара Асада, последње недеље указале су на растући јаз између Дамаска и Анкаре због чега у овом тренутку није могуће са сигурношћу тврдити да ће наводни одбрамбени пакт заиста и бити закључен. Уместо тога, може се радити само о медијској припреми за склапање безбедносног споразума са Вашингтоном који ће у том случају учврстити своју контролу над ратом разореном земљом.
