Пројекат потпуног одсецања Европе од руских енергената, како се чини, ушао је у своју завршну фазу — још увек нисмо ни на половини јануара, а линије снабдевања које су функционисале годинама практично су у потпуности пререзане са истовременом обуставе транзита гаса преко Украјине, санкционим ударима на Балкански ток и НИС, али и јучерашњим нападом ОСУ на инфраструктуру Турског тока.
На овај акт енергетског тероризма, како то формулише званична Москва, посебно оштро одреаговало је Министарство спољних послова Мађарске које је упозорило да се овај напад мора посматрати као напад на суверенитет државе која гас путем Турског тока добија — другим речима, Будмипешта недвосмислено поручује да сличне инциденте може тумачити као нападе на своје интересе и предузети одређене кораке у складу са тим (можда у Закарпатској области Украјине где Мађари сачињавају око 12% становништва).
Истовремено, реакције на ове промене европске енергетске политике видимо и у Словачкој где је, међутим, одлучна реторика претходних дана замењена отвореношћу за компромис са Кијевом у замену за наставак испорука гаса — и ово тешко да изненађује будући да се суверенистички премијер земље Роберт Фицо суочава са отказивањем послушности дела институција, антидржавним протестима, али и политичком кризом унутар владајуће коалиције.
Позадина догађаја
Привреде Мађарске и Словачке у великој мери су зависне од испорука јефтиних руских енергената и управо зато обе земље имају значајне интересе у задржавању неутралне позиције и осигуравању наставка сарадње са Москвом упркос конфронтационој политици и ЕУ и НАТО којима обе припадају — но, како се чини, време неутралности је окончано, а Вашингтон отворено показује да више неће толерисати суверену политику у ономе што види као своју сферу контроле и да ће предузети све кораке које сматра неопходним да онемогући вођење самосталне спољне политике на простору Европе.
Јасно је да ни Будимпешта ни Братислава самостално не могу пружити озбиљан отпор растућим притисцима с којима се суочавају, но ово уједно ствара ситуацију у којој би формирање неке врсте неформалног савеза могло допринети ојачавању њихових позиција унутар ЕУ и ефикаснијој одбрани кључних националних интереса — да ли ће овакав пројекат бити и реализован показаће време.
