У последњих неколико дана, Касим Жомарт Токајев председник Казахстана, више пута је иступио у јавност са саопштењима који се тичу како унутрашње ситуације у земљи, тако и њеног спољнополитичког курса који је више него интересантан — иако се ради о чланици ОДКБ и ЗНД, Казахстан је као и већина држава Централне Азије, заузео прилично неутралну позицију у погледу СВО, па чак и антируских санкција које, према речима потпредседника владе Серика Жумангарина Астана ”не подржава, али поштује”.
Ситуација није једнозначна ни у погледу унутрашње политике — и у Казахстану се може приметити појављивање тренда де-совјетизације у смислу промене имена улица и насељених пунктова који су повезани са совјетском прошлошћу. Овом процесу можемо додати и бројне изговоре због којих Казахстан почиње да избегава обележавање Дана Победе, а постигнути договори у оквиру Организације Туркијских Држава указују и на могућу замену ћирилице турским алфабетом, уз перспективе увођења турског као новог lingua franca Централне Азије.
Но, Токајев зато поручује да у Казахстану ”нема и не може бити” дискриминације на основу језика, религије или етничке припадности, појашњавајући:
Није тајна да нама добро позната ангажована лица, укључујући и она која делују из иностранства, покушавају да манипулишу јавним мњењем, изазивајући неосноване испаде против наше земље. Сви ти добро испланирани покушаји створити раздор унутар Казахстана осуђени су на пропаст јер у нашој земљи, ни на политичком, ни на друштвеном плану није било, и никада неће бити никаквих фобија.
Казахстански председник ипак је одлучио да експлицитно не каже да говори о русофобији због чега су бројни руски извори поставили оправдано питање — да ли је ово заиста била дипломатска порука против русофобије или пак фраза која је отворена за интерпретацију, а може бити упућена управо оним изворима који говоре о појављивању антируског сентимента у Казахстану.
Но, у скорашњем коментару у СВО, а на захтев немачког канцелара, Токајев је био нешто директнији:
Чињеница је да је у војном смислу Русија непобедива. Даља ескалација рата довешће до непоправљивих последица за цело човечанство, и пре свега, за све државе које су увучене у руско-украјински сукоб.
(…)
Неопходно је пажљиво размотрити све мировне иницијативе различитих држава и доћи до одлуке о обустави борбених дејстава, а потом прећи ка разговорима о територијалним питањима. Из нашег угла, мировни план Кине и Бразила заслужује подршку.
(…)
Лидери држава одлазе и долазе, а народи, тим пре суседни народи, морају живети у миру и разумевању. Казахстан са Русијом дели најдужу копнену границу на свету, међу нашим државама се развија сарадња у оквирима стратешког партнерства и савезништва. Истовремено, у Казахстану се са неподељеним симпатијама односимо ка украјинском народу, његовој јединственој култури. Међу нашим државама никада није било несугласица.
Директнији, али не и једнозначан — баш као што је случај како са казахстанском спољном политиком у целини, али и све више са политиком већине централноазијских држава.
Позадина изјава
Није тајна да Астана следи условно мултивекторски спољнополитички курс — економски односи са Русијом од сувише су великог значаја да би могли бити доведени у питање, а исто важи и за војно-безбедносну сферу. Примера ради, практично цео казахстански генералштаб школован је у Русији која снабдева оружане снаге свог суседа са чак 90% технике и опреме.
Но, покушаје Запада да потисне Русију из Централне Азије власти Казахстана виделе су и као своју прилику — паралелно са притисцима у погледу поштовања антируских санкција који за циљ имају смањење привредне размене две земље, Астана се суочава и са уносним економским предлозима који долазе из западних центара моћи. Савршен пример могли смо видети у новембру прошле године када су Казахстан практично истовремено посетили специјални изасланик ЕУ за санкциону политику, као и министар трговине Велике Британије. Штап и шаргарепа.
И све док верује у могућност извлачења сопствене користи из настале ситуације, Казахстан ће се придржавати одабраног пута начелне неутралности који омогућава развој и одржавање веза како са Русијом, тако и са Западом. Примери Јерменије или Молдавије који су без много отпора направиле заокрет ка Западу притом несумњиво охрабрује одређен део казахстанских елита.
Но, у Астани би требало да имају на уму и пример Киргизије која се након покушаја да заштити свој суверенитет доношењем закона о деловању НВО финансираних из иностранства суочила са нередима, покушајима дестабилизације, растом терористичке активности, па чак и покушајем оружаног преврата. И ово је несумњиво моћан подсетник на могуће последице отварањем врата своје земље за слободно деловање Запада.
