Разговарајући са новинарима о тренутној војно-безбедносној ситуацији у Европи, француски председник Емануел Макрон је готово хистерично оптужио Русију за наводно агресивно деловање усмерено против европских држава:
Русија има веома снажну армију. Напада нас у сајбер-простору и информационој сфери. Могао бих поменути и друге ствари. Рецимо, претњу у свемиру. Русија делује веома агресивно у свемиру. Она покушава да нас дестабилизује, она напада наше интересе у Африци. Провоцира нас и испитује наше реакције на мору и у ваздуху.
Све ове оптужбе, наравно, француски председник износи без и једног доказа или бар конкретног примера, но као што је то често случај у реторици колективног Запада, чињенице овде не носе посебну тежину, а иза наизглед спонтаног испада налази се добро испланирана информационо-пропагандна операција која за циљ има да врати Макронову више пута одбачену идеју о федерализацији Европе у јавни дискурс.
Макронова стратешка визија
Као лидер који је још пре СВО објавио о ”можданој смрти НАТО”, Макрон је тренутне тензије између Брисела и Вашингтона препознао као нову прилику да оживи давно напуштену дискусију о сопственим наполеонским амбицијама које укључују не само формирање јединствене европске армије, већ и даље преношење националног суверенитета држава чланица ЕУ на бриселску бирократију, до тренутка коначне трансформације ЕУ у нешто што би требало да подсећа на Сједињене Европске Државе.
Штавише, француски председник је у свом интервјуу листу The Financial Times, одржаном непосредно након телефонског разговора лидера Русије и САД практично изложио нови манифест своје визије која, према његовим сопственим речима, треба да доведе до формирања новог стратешког поретка који ће омогућити Европској Унији да функционише као самосталан центар моћи и стратешког одлучивања, слободан да делује потпуно независно од Вашингтона.
Макрон је том приликом изложио и конкретне мере које је неопходно предузети како би Европа била у могућности да ”самостално осигура сопствену безбедност, али и безбедност Украјине” — ту се ради о замени америчке војне технике европском, потпуној интеграцији и централизацији европског војно-индустријског комплекса, те формирању заједничког европског војног буџета који би требало да функционише по узору на пандемијски фонд ЕУ који је постојао током ере Ковида.
Ставови других центара моћи
Визија француског председника, међутим, остаје без неопходне подршке — идеји војне интеграције ЕУ отворено се супротставља Немачка која се у овом тренутку нада да ће моћи да избегне директно укључење у сукоб, бирајући уместо тога просто наставак финансирања кијевског режима.
Ова идеја категорички је одбијена и у Пољској која ужива привилегован однос са САД услед своје позиције ударне песнице НАТО на истоку. Такође, пољска армија у октобру прошле године постала је трећа највећа у НАТО и највећа у Европи због чега се Варшава осећа више него самоуверено, схватајући истовремено да у случају реализације Макронове визије она не би добила ништа, већ би пре била приморана да сопствене капацитете дели са савезницима.
Чини се да једину назнаку формалне подршке Макрон добија из Велике Британије, мада се и овде пре ради о тапшању по рамену, а не конкретним корацима — јасно је да Лондон, ком је Вашингтон поверио координацију европског пројекта, не жели да види ЕУ као заиста независтан стратешки центар, али истовремено користи Макронову визију како би охрабрио даљу милитаризацију у складу са плановима Пентагона.
Баш као што је то био случај и у априлу прошле године када су Лондон и Париз објавили о формирању нове Антанте, Велика Британија налази се у изванредној позицији из које може дати Макроновим идејама легитимитет путем илузије међународне подршке, истовремено остајући ослобођена конкретних обавеза будући да сама није чланица ЕУ.
