Уважене колеге са канала Рог Слободе покрећу веома интересантну, и веома важну дискусију о новој ери постдемократије чији смо почетак могли пратити у претходним месецима у западној Европи — ради се о пракси нескривене манипулације изборном вољом у циљу осигуравања оних резултата избора које су одређени центри моћи унапред одредили као исправне. Конкретне стратегије могу бити различите, од постизборне математике (у Француској и Немачкој), преко намештања резултата (Молдавија) или њиховог поништавања (Румунија) до добро познатих обојених револуција (Грузија).
Све ово показује да је колективни Запад коначно одустао од илузије демократије у оној форми у којој је она постојала у претходним деценијама, тиме доводећи у питање модерно схватње републике и суверенизма чији је носилац на првом месту народ — о питању националне државе не може бити ни речи, тај елемент европске политичке историје и филозофије на Западу је напуштен још давних дана под паролама инклузивности и политичке коректности.
Са свим овим на уму, потпуно је оправдано што уважене колеге питају да ли се Европа враћа својим фашистичким коренима? Но, овде бисмо предложили нешто друго — покушајмо да паралеле померимо даље у прошлост и ситуацију сагледамо из још екстремнијег угла у покушају да сагледамо колико је далеко Запад отишао од концепта суверене демократске државе коју и даље одлучно тврди да брани.
Ка новом мрачном добу
Посматрајући савремени период постдемократије у (политичкој) западној Европи можемо пронаћи вишеструке паралеле са средњим веком који је био обележен политичком доминацијом Ватикана — ако је папа, у складу са католичком догмом папске непогрешивости имао практично божански ауторитет у крунисању европских монарха, онда данас западни центри моћи у складу са догмама политичке коректности и некакве неухватљиве демократије којој само они имају директан приступ (баш као папа Богу у католичкој доктрини) добијају ”божански” ауторитет да крунишу нове европске монархе који не служе народу, већ Вашингтону.
И не морамо се зауставити ту — ако смо 1486. имали Malleus Maleficarum и католички лов на вештице који је неретко коришћен да под изговором борбе против јеретика укллони политичке противнике, онда данас имамо такозвану cancel културу која није ништа мање бескомпромисна, упорна и брутална у свом обрачуну са онима који у питање доводе владајућу догму, иако су ломаче претходних векова сада замењене нешто цивилизованијим методима (Муамер Гадафи не би се сложио).
Зашто је ово значајно?
Потрага за паралелама између данашње политичке ситуације у западној Европи и далеке прошлости средњег века остаје на првом месту (бар нама) забаван мисаони експеримент, но упркос томе, она показује да се западни центри моћи у овом тренутку налазе веома далеко од демократије претходних деценија — колективни Запад у целини, упркос свим декларативним саопштењима о државном суверенитету, праву гласа и другим сличним вредностима већ дуги низ година претвара се у империјалну структуру са седиштем у Вашингтону. И овакав исход, у светлу политике америчког хегемонизма био је све само не неочекиван.
Но, импликације су далеко значајније од указивања на добро познатно лицимерје — империјализација Запада долази са променом критеријума суверенитета што у питање доводи читав систем међународног права који је успостављен након Другог светског рата. И управо ова чињеница лежи у основи глобалне политичке кризе коју прате како дезинтеграција до скоро постојеће безбедносне архитектуре, тако и практични нестанак сваког значаја Уједињених нација. Другим речима, покушај Запада да измени правила тога шта је суверена држава и шта је легитиман лидер уједно представља ударац на саме темеље глобалног политичког система који се већ сада налази на корак од потпуног колапса.
