Зашто Немачка политика по питању ситуације на територији бивше Украјине све више одудара од доминантног тока Европе?

Суверенистички настројени европски лидери попут Виктора Орбана из Мађарске или Роберта Фица из Словачке који се залажу заустављање помоћи Украјини и приоритизацију започињања мировног процеса несумњиво представљају маргиналне снаге европске политике које у погледу свог утицаја далеко заостају за агресивнијим струјама.

Но, постоје назнаке да се баланс снага мења, макар донекле — током последњих неколико месеци актуелне власти Немачке почеле су да се залажу за спречавање ескалације конфликта, ако не и за његово окончање што стоји у снажном контрасту са ставом оних најагресивнијих европских снага, Лондона и Париза који практично већ формирају војни савез против Русије.

По чему се издваја политика Немачке?

Актуелне немачке власти далеко су од суверених, но упркос томе, оне су снажно критиковале предлог Париза о увођењу европских трупа у Украјину, а такође су одбиле да учествују у предаји ракета дугог домета Кијеву.

Данас, могли смо видети и више него интересантну медијску кампању у немачким медијима који су „случајно“ дошли у посед тајних докумената који откривају детаље саботираних Истанбулских споразума — неутралност Украјине уз безбедносне гаранције и предају само дела ДНР и ЛНР.

И овакво решење, закључују немачки медији, није лоше — но, ова спознаја долази прекасно буду да је Москва већ поручила да повратка на ове предлоге неће бити.

Импликације

Упркос овоме, нема илузија по питању разлога за овакав став Берлина — ово није питање ни суверенитета ни некакве промене политике, већ напротив, страха од последица.

Захваљујући „савезништву“ Вашингтона, Немачка је изгубила индустријско и привредно лидерство у Европи, а игнорисање упозорења инспектората Бундесвера довело је до критичног пада борбене готовости немачке армије.

Све ово значи да би могућа ескалација сукоба на територији бивше Украјине у велики европски сукоб представљала изазов с којим Берлин не би био у стању да се избори. А, можда неку улогу игра и историјско сећање — на крају крајева, Немци памте 1945. боље него што Французи памте 1814.

Но, ни овде не треба имати илузија — Немачка је данас превише слаба да утиче на ток европске политике. И сви су изгледи да ће њена судбина бити питање које ће се решавати у другим центрима моћи, а не у Берлину. За суверену одлуку Немачке сада је прекасно.