И током јучерашњег дана, израелска авијација наставила је са кампањом жестоког бомбардовања циљева на територији Либана — упркос званичним саопштењима о ”прецизним ударима” на војну инфраструктуру Хезболе, број рањених и погинулих цивила наставља да расте. Интензивирање борбених дејстава такође је покренуло практични егзодус становништва са југа Либана са колонама аутомобила који се крећу ка Бејруту, Триполију и граници са Сиријом.
Ситуација не само да не показује назнаке скоре стабилизације већ, напротив, наставља да се развија у правцу неконтролисане ескалације — Тел Авив је током јучерашњег дана практично проширио зону удара тако да она у овом тренутку обухвата и циљеве на више од 100 километара од граничне линије. Ракетне снаге Хезболе одговориле су истом мером, изводећи масовне ударе на циљеве у дубини израелске територије.
Перспективе даљег развоја догађаја
Иако се обе стране у овом тренутку ограничавају масовним ваздушним ударима, одржавајући тако привид равнотеже, нема сумње да Хезбола трпи знатно веће губитке, како репутационе, тако и војне услед високе ефикасности израелских система ПВО и ПРО. Упркос објављеним снимцима рањених израелских војника и облака дима изнад израелских градова, либанска група у овом тренутку не успева да ефективно одговори на израелску агресију.
И овде се не ради нужно о питању капацитета — крајем јуна, беспилотна летилица Хезболе Удод извела је демонстративни лет изнад Хаифе, показујући тако да шиитска група и те како има технику која је кадра да заобиђе израелску ПВО. Но, у овом тренутку, она бира да је не користи, одлучујући се тако да не подиже улоге и не доприноси ескалацији.
И ова позиција је у неку руку разумљива — јасно је да Тел Авив плански провоцира жесток одговор Хезболе како би добио оправдање за започињање онога што тешко да би представљало било шта друго до трећи либански рат, осигуравајући тако себи и традиционалну улогу жртве у западним медијима, и механизам даљег останка на власти упркос растућем незадовољству израелске јавности и све већој унутрашњој политичкој изолацији Бенјамина Нетанјахуа и њему лојалних снага. Суздржаној позицији Хезболе доприноси и актуелна политичка ситуација у Ирану чија нова влада под вођством реформистичког председника Масуда Пезешкиана покушава да обнови дијалог са Западом и тако постигне циљ слабљења санкционог притиска.
Но агресија Израела лако може приморати Техеран да преразмотри своје приоритете — пролонгирање актуелне пат позиције означиће наставак смањења војних капацитета Хезболе која је већ у првим данима израелске агресије изгубила значајан део официрског врха као и део војне инфраструктуре у приграничним регијама. Одсуство реакције у краћем року може довести до ситуације у којој Хезбола више неће имати капацитете за озбиљнији одговор.
Ту је и проблем репутационих удара на Иран — ни после готово два месеца од израелског удара на Техеран у ком је убијен лидер политичког крила Хамаса Исмаил Ханијех није дошло до одговора. Исто важи и за прелазак практично свих црвених линија у појасу Газе. И уколико Иран не одреагује и не пружи помоћ Хезболи као можда и најмоћнијој и највећој групи Осе Отпора, лидерска улога Техерана може бити доведена у питање.
И управо из овог разлога је Министарство спољних послова Ирана објавило о спремности исламске републике да заштити Либан, док је из канцеларије врховног вође Ајатолаха Алија Хамнеја саопштено да ће Техеран ”веома скоро” одговорити на убиство Исмаила Ханијеха. Ипак, за сада, реакције Ирана остају у домену реторике — да ли ћемо видети конкретне кораке на терену показаће време. Уколико до њих ипак дође, биће могуће говорити не само о трећем либанском рату, већ и о високом ризику од експлозије ширег регионалног сукоба. Но, чак и у том случају, радиће се о својеврсној победи Бенјамина Нетанјахуа који је у циљу осигуравања сопствене власти спреман да запали читав Блиски исток.
