Иако се у овом тренутку још увек не може тврдити да је Арктик постао нови театар глобалне геополитичке конфронтације на начин на који је то случај са неким другим стратешки значајним просторима, у години иза нас несумњиво смо видели озбиљне припреме колективног Запада под вођством САД за преузимање стратешке иницијативе и последичну милитаризацију северних поларних регија.
Основни догађаји
У првој половини године, САД и њихови савезници наставили су са реализацијом бројних војних вежби изнад поларног круга, процењујући своје тренутне могућности и ограничења — до средине марта, Пентагон је покренуо специјални програм обуке за одређен број својих јединица како би их припремио за спровођење војних операција у условима есктремне хладноће, а већ у јулу објављена је такозвана арктичка стратегија Вашингтона у којој је поларни регион означен као арена конкуренције у којој САД и њихови савезници морају бити ”спремни да одговоре на изазове”.
У циљу укључивања својих сателита у ове амбициозне планове, Вашингтон је започео са организацијом војних вежби на Аљасци у оквирима блока НАТО, а такође су покренуте и неформалне дискусије о перспективама формирања арктичког еквивалента блоку АУКУС који ће омогућити САД да својим савезницима, а у првом реду Канади, предају технологије неопходне за пројекцију моћи изнад поларног круга, укључујући ту и нуклеарне подморнице о чему је у априлу говорио канадски премијер Џастин Трудо.
Најзад, у последњим недељама године која је иза нас, видели смо вишеструке назнаке обнављања америчког интересовања за успостављање војног присуства на Гренланду — и док је нови-стари председник САД Доналд Трамп о овоме говорио отворено, подвлачећи своју спремност да купи Гренланд од Данске, одлазећа администрација Џоа Бајдена бирала је индиректнији пут сарадње са Копенхагеном који је са локалним властима још у октобру започео преговоре о формирању нових извиђачких база дуж обала острва.
Перспективе развоја ситуације у 2025
Док изузетно нестабилна геополитичка ситуација чини свако предвиђање прилично незахвалним задатком, сви су изгледи да у години пред нама нећемо видети значајније заоштравање тензија у арктичкој регији — колективни Запад у овом тренутку и даље заостаје за Русијом како у погледу броја војних база изнад поларног круга, тако и у погледу искуства јединица и поседовања специјализоване технике која је неопходна за ефективну пројекцију моћи.
Стога, сви су изгледи да ће Вашингтон и његови сателити бити примарно фокусирани на исправљање ових недостатака и заузимање погодних стратешких позиција (укључујући ту и Гернланд, на један или други начин) пре него што се одлуче на отворене провокације — ово, међутим, не значи да нећемо видети истовремени раст тензија у Балтичком, Северном, Баренцовом и Беринговом мору где ће колективни Запад активно радити на ограничењу маневарског простора Русије и успостављању контроле над прилазима арктичкој регији.
А, што се Русије тиче, Москва у овом тренутку остаје уверена у своју војну надмоћ на крајњем северу, усмеравајући своју пажњу пре свега на даљи развој Северног Морског Пута који је у 2024. оборио нове рекорде у погледу количине робе која је њиме транспортована — даља улагања у овај инфраструктурни мега-пројекат представљају не само допринос руском буџету, већ и механизам убрзаног развоја северних обала што у случају даљег заоштравања ситуације у арктичкој регији може бити од изузетног значаја, омогућујући релативно брзо формирање нових лука или претварање цивилних објеката у војне, али и смањујући зависност од пловних путева дуж којих су распоређене значајне снаге НАТО.
