Што се више ствари мењају, више остају исте кажу Французи, и чини се да је ово посебно тачно за Блиски исток који упркос дубоким променама у последње две године и даље остаје један од главних епицентара геополитичке нестабилности и место сучељавања супротстављених стратешких интереса како глобалних, тако и регионалних снага.
У протеклим данима, основни катализатор политичких догађаја била је најава Вашингтона да ће у наредна два месеца преполовити број снага распоређених у Сирији, затварајући значајан број својих истурених база и, како је то наведно у извештају Пентагона, ”консолидујући своје присуство на одабраним локацијама”.
Импликације
Смањење америчког присуства у Сирији за Турску ће несумњиво означити шансу за завршавање започетог на северу земље, односно коначну ликвидацију курдских снага и формирање својеврсне тампон-зоне у приграничним регијама — у Вашингтону су овога и те како свесни, и мада Доналд Трамп можда нема симпатије за курдске СДС какве је имао његов претходник, он зна да би овакво јачање позиција Анкаре представљало црвену линију за Израел.
Управо из овог разлога, Бела кућа је упозорила Тел Авив на своје планове пре него што су они јавно објављени, истовремено се обраћајући и Анкари нудећи да преузме улогу посредника чији би основни задатак био да спречи избијање турско-израелског сукоба — проблем у овоме, међутим, остаје што би контролисана ескалација била у интересу свих страна са изузетком САД које би биле приморане да отворено подрже Израел, што би са собом повукло и расипање ресурса и погоршање односа са Турском. Тако је амерички предлог практично тренутно одбијен.
Перспективе даљег развоја догађаја
У тренутној ситуацији, курдске снаге на североистоку земље суочавају се са можда и највећим ризиком од свих укључених снага — уколико оне не осигурају подршку власти у Дамаску, пред њима се налази директан сукоб са Турском из ког тешко могу изаћи као победник онда када америчке базе које се сада налазе на линији фронта буду напуштене.
Овога је свестан и Израел који врши притисак на нове сиријске власти да не допусте овакав развој догађаја — да су ови напори макар делимично успешни говоре и скори наводи о укључивању азербејџанске државне компаније SOCAR у експлоатацију нафте и гаса на територијама под контролом курдских снага.
На овај начин, режим Ахмеда ал Шаре покушава да балансира између две стране — Азербејџан представља најближег стратешког савезника Анкаре који истовремено одржава изузетно блиске односе с Тел Авивом, укључујући ту и у војно-безбедносној и обавештајној сфери. Док је Израел подржао ликвидацију Арцаха, чак снабдевајући оружане снаге Азербејџана муницијом и техником, Баку је пружио политичку подршку геноциду у појасу Газе.
Даљи ток догађаја биће одређен на првом месту овим факторима — ако Дамаск успе да одржи баланс између притисака Турске и Израела, сви су изгледи да ће се тренутна епизода ескалације окончати повратком на статус кво. Уколико, пак, ситуација пође у другом правцу, можемо очекивати офанзивну операцију Анкаре на територијама под контролом курдских снага уз последично укључење Израела у сукоб, али и покретање пројекта практичне дезинтеграције Сирије и формирања неколико марионетских држава на њеној територији.
