Током јучерашњег дана, у медијима су се појавили снимци пребацивања турске војне технике на територије на северу Сирије које се налазе под контролом протурских снага Сиријске Националне Армије, а медији блиски Анкари објавили су и о ваздушном удару на, како се наводи, командни центар Радничке Партије Курдистана, негде на територијама под контролом Сиријских Демократских Снага — оба ова догађаја указују на то да Турска активно подиже улоге у Сирији, демонстрирајући своју спремност за директну војну интервенцију о чему су пре само неколико дана и отворено саопшитли њени највиши званичници.
Позадина догађаја
Све агресивнија дејства званичне Анкаре повезана су са неколико фактора — на првом месту, дугогодишњи план потискивања курдских снага са севера Сирије уз последично формирање тампон-зоне под контролом турских прокси-снага и даље није реализован ни више од месец дана након пада Башара Асада.
А према писању неких израелских извора, укључујући ту The Times of Israel и Israel Hayom, безбедносне службе и политички врх Тел Авива започели су кампању лобирања иза затворених врата са циљем организовања међународне мировне конференције на којој би требало да буде договорена нова адмиинистративна подела Сирије која ће допринети практичној федерализацији земље — на ово је пре само неколико дана упозоравао шеф турске дипломатије Хакан Фидан, појашњавајући да се ради о преласку црвене линије што Анкара неће толерисати.
Стога, раст тензија на северу Сирије са перспективама директног укључења Турске у сукоб на првом месту је резултат раста тензија између Анкаре с једне стране, и Вашингтона и Тел Авива с друге — и ово је у неку руку у интересу Русије и Ирана будући да се ради о продубљивању јаза унутар НАТО и практичном удаљавању Турске од Вашингтона што несумњиво повећава маневарски простор, а посебно у погледу Блиског Истока и црноморске регије.
С друге стране, није искључено да је Вашингтон од самог почетка планирао овакав развој догађаја — уколико би нове власти у Дамаску, састављене већински од припадника терористичке Тахрир ал Шам постигле некакав споразум са Сиријским Демократским Снагама, Народним Јединицама за Одбрану и другим курдским снагама (а на чему се активно ради), могли бисмо говорити о изолацији протурске СНА и њеној последичној ликвидацији уз пуну међународну подршку том пројекту. На тај начин, нова Сирија остала би под искључивом контролом САД, а утицај Анкаре у земљи свео би се на евентуалну пројекцију меке моћи и ништа више од тога.
