Шиптарски медији са великим заносом и одушевљењем јављају о присуству команданта илегалних КБС Башкима Јашарија на церемонији промене команде Оружаних снага САД у Европи и Африци (USAREUR-AF) која се одржавала у централном штабу овог огранка у Немачкој — и оваква позиција Приштине је више него разумљива будући да се ради о још једном начину на који Вашингтон „на мала врата“ легитимизује илегалну оружану формацију која у складу са међународно-правно важећим документима, укључујући ту и резолуцију 1244 СБ УН не би требало ни да постоји.
Одлазећи главнокомандујући USAREUR-AF генерал Дерил Вилијамс притом је одржао и краћи састанак са Јашаријем на ком је констатовано да војни односи између две државе* постају све снажнији.
Уколико се овај разговор може свести на пуку формалност, исто није случај са разговором који је Јашари имао са новим главнокомандујућим америчких снага, генералном Кристофером Донахјуом са којим су разматрани практични кораци усмерени на заједничке вежбе, као и на повећање интероперабилности између оружаних снага САД и илегалних КБС.
Позадина догађаја
До овог развоја догађаја долази у светлу интензивирања обуке КБС од стране НАТО, али и све отворенијег и убрзанијег повећања борбених капацитета паравојних снага под контролом Приштине које се одвија под изговором страха од „српске хегемоније“.
И док на информационо-пропагандном плану сепаратистички режим и њихови покровитељи покушавају да оправдају наратив о српској агресији (укључујући ту и посредством операција под лажном заставом и понављању теза о некаквој контроли Русије над Београдом), војне инвестиције Приштине настављају да се повећавају, бележећи раст од 6.000% у последње три године.
Притом, крајем октобра уклоњене су последње административне препреке употреби система сателитског интернета Starlink (чије су војне намене добро познате) на територији Косова и Метохије, а у новембру су оружане снаге Албаније започеле програм обуке пилота КБС чиме су имплицитно потврђене намере Приштине да у блиској будућности прошири свој арсенал хеликоптерима.
Све ово морало би привући пажњу српских обавештајних и безбедносних служби које, надамо се верујемо, не игноришу растућу претњу — уколико ране фазе СВО нису биле довољно упозорење, онда трагична судбина Сирије још јасније показује које су опасности потцењивања непријатеља, посебно када тај непријатељ има пуну подршку САД и њихових сателита.
