Након онога што се показало као неуспех Приштине у покушају да издејствује распоређивање илегалних КБС на северу Косова и Метохије, наративи које пласирају сепаратистички званичници и њима медији под њиховом контролом у значајној мери су промењени — уместо тезе о директној одговорности Београда за диверзију на каналу Ибар – Лепенац, сада видимо тврдње да иза инцидента стоји некаква ”масовна српска терористичка група” (доказ Приштине — снимак маскираног српског младића објављеном на друштвеним медијима и 4.000 ”лајкова”) која је на неки неразјашњен начин повезана са Миланом Радоичићем.
Тезу о необјашњеној умешаности Радоичића изнео је и лидер политичког крила шиптарских сепаратиста Аљбин Курти који је медијима јуче поручио:
Основни проблем, по мом мишљењу, је што Србија није изручила Милана Радоичића косовским* институцијама. Да Радоичић није слободан у Србији, шансе за овакве нападе драматично би се смањиле, а будући напади које планирају не би се десили.
Поред тога што Курти, врло индикативно, већ најављује будуће диверзије које лако могу бити операције под лажном заставом какву је, уосталом, извела и нацистичка Немачка као оправдање агресије на Пољску 1939 што су Приштини могли предочити његови кијевски савезници, у изјавама терористе који себе назива премијером наилазимо и на незаобилазне апеле међународној заједници да изврши притисак на Србију:
Позивамо међународну заједницу да изврши притисак на Београд да преда главног криминалца, Радоичића, косовским* институцијама. Ако се Србија брине да Радоичић неће имати поштено суђење, имамо ЕУЛЕКС који прати све случајеве. Стога, он мора бити изручен.
Позадина догађаја
Ова промена наратива од одговорности Београда ка одговорности Милана Радоичића, међутим, не појављује се први пут — претходну сличну кампању Приштине и њених западних покровитеља могли смо пратити у првој половини септембра када су сепаратистичке структуре подигле оптужницу против 45 особа у вези са случајем ”Бањска”, означавајући притом Канцеларију за Косово и Метохију као главног финансијера ”Радоичићеве групе”.
Том приликом, Приштина је добила имплицитну подршку својим захтевима за изручење Радоичића од значајног броја званичника Запада, укључујући ту америчког амбасадора у Београду Кристофера Хила, као и портпарола Стејт департмента и портпарола ЕУ који су сви позвали Београд да ”сарађује у истрази”, те да ”поштује судски процес” и не спречава спровођење ”правде”.
Оно што видимо у медијима сада представља просто повратак на ову стратегију која се на први поглед чини мање агресивном у односу на Србију, но њен резултат је у најмању руку исти, ако не и гори — евентуално изручење Радоичића Приштини не само што ће омогућити сецесионистичким институцијама да и даље пласирају наратив о некаквим ”терористичким активностима Србије” кроз септембарске тврдње о предаји финансијских средстава посредством Канцеларије за КиМ, већ ће означити и практичну легитимизацију сецесије посредством признавања јурисдикције судова сепаратистичких структура од стране Београда.
