Јуче у поподневним часовима, у арапским медијима појавили су се наводи о томе да је Техеран посредством Катара упозорио САД да исламска република више неће следити пут ”једностране суздржаности” — до овог саопштења долази у светлу драматичног погоршања безбедносне, као и вишеструког усложњавања политичке ситуације на Блиском истоку.
И овде се не ради само о одлуци Ирана да на агресивну политику Израела одговори ракетним ударима, нити само о наставку борбених дејстава у појасу Газе која ће кроз који дан ући у другу годину, па ни о почетку копнених операција оружаних снага Израела на територији Либана у склопу шире операције усмерене на ликвидацију борбених капацитета Хезболе.
Једнако значајна је унутрашња ситуација у Ирану која је обележена скорашњим доласком реформистичког председника Масуда Пезешкиана на власт након трагичне погибије Ебрахима Раисија и Амира Абдолахијана који су након уклањања Алија Шамханија из политичког живота земље били творци спољнополитичког курса који смо могли пратити у претходним годинама, а посебно током 2023 када је Иран активно промовисао концепт мултиполарности, учврстио стратешко партнерство са Русијом и Кином, и осигурао чланство у ШОС-у и БРИКС-у.
Ирански реформизам у доба регионалне кризе
За победу Масуда Пезешкиана најзаслужнији је средњи грађански слој који је у потпуности подржао платформу реформистичког кандидата која је била фокусирана на унутрашња питања пре него на спољну политику, постављајући као централни задатак разрешење економских проблема који су се наталожили током годна санкционог притиска Запада — и током мандата Ебрахима Раисија, пад животног стандарда, те проблеми са исплатом и индексацијом пензија и плата представљали су снажне окидаче народног незадовољства којим су се спољни актери служили у циљу дестабилизације унутрашње ситуације.
С тим на уму, чак су и конзервативне снаге препознале значај Пезешкиановог приступа, допуштајући тако обнову дијалога са САД и кораке усмерене на привлачење страних инвестиција које би могле дати импулс санкцијама пољуљаној привреди. И ово је било очигледно у саставу нове владе у ком можемо видети равнотежу између реформиста и конзервативаца, при чему су безбедносне и обавештајне структуре остале под контролом конзервативних снага и политичара блиских Корпусу чувара исламске револуције, док су се на цивилним функцијама нашли министри из редова реформиста, укључујући ту и, посебно индикативно, Саида Абаса Арагчија, министра спољних послова који је своју политичку каријеру изградио као амбасадор исламске републике у Јапану, Финској и Естонији.
На овај начин, реформисти су показали да препознају значај војно-политичког лидерства Ирана у Оси Отпора, док су конзервативци прихватили неопходност умекшавања спољне политике у циљу хитне санације накупљених економских проблема. Но, овај добро замишљен компромис убрзо се нашао пред озбиљним изазовом — драматичном ескалацијом регионалне кризе и практичном почетку израелског необјављеног рата против Осе Отпора.
Од равнотеже снага до ризика од раскола
У последњих неколико недеља, ова равнотежа између реформиста и конзервативаца неколико пута ја претила да од предности постане мана — примера ради, док је врховни вођа Ирана Ајатолах Али Хамнеј говорио о одговору на убиство Исмаила Ханијеха у априлу, Масуд Пезешкиан је на платформи Уједињених нација отворено саопштио да је био обманут од стране Запада који је обећао да ће Израел и Хезбола постићи споразум о обустави ватре уколико се Иран суздржи од одговора на скорашње провокације.
И све се не завршава ту — министар спољних послова Либана Абдала Бу Хабиб саопштио је медијима да је лидер Хезболе Хасан Насрала непосредно пре погибије прихватио план о обустави ватре, те да је председник либанског парламента након консултација с њим о овом питању обавестио представнике САД и Француске који су требали да координишу деескалацију са Израелом. Ситуација је, као што знамо, пошла у другом правцу, а шта је лежало у основи ове дубоко погрешне процене остаје отворено питање.
Неки извори тврде да је откривање ових пропуста довело до самосталне одлуке снага блиских КЧИР о ракетном удару на Израел о ком је Масуд Пезешкиан, према овим изворима сазнао практично у тренутку када је напад већ покренут — иако је ову информацију немогуће потврдити, и мада је она имплицитно демантована каснијим саопштењима иранског председника, чињеница да је читав напад извршен искључиво снагама КЧИР без учешћа иранске армије говори у прилог оваквог тумачења.
Перспективе даљег развоја догађаја
Без обзира на то колико су дубока неслагања између конзервативаца и реформиста, текућа ситуација, иронично, може довести до постизања још ширег компромиса чије назнаке видимо и у оштријој реторици Пезешкиана након иранског удара на Израел, и у данашњем саопштењу либерала Саида Абаса Арагчија да ће свака држава која дозволи употребу свог ваздушног простора израелској авијацији бити сматрана непријатељском.
Реформистичке снаге у Техерану у текућој ескалацији регионалне кризе виде можда и најгори сценарио по своју политичку платформу — са смањењем маневарског простора који произилази из све очигледније неопходности директног укључивања, како војног, тако и политичког, у актуелне догађаје, смањују се и шансе за обнову дијалога са Западом и последично слабљење санкционог притиска.
Но, остајући без алтернативе, реформисти су стављени пред избор прихватања стратешког пораза или практичног приближавања позицији Ебрахима Раисија. А јасно је да чак ни најлибералније снаге Ирана нису спремне да суверенитет своје земље предају Вашингтону на тацни.
