Они који нас читају дужи период знају да се увек противимо сензационализму и указујемо на његове опасности у свету алтернативног информисања које у текућој геополитичкој ситуацији постаје све значајније. И јуче, имали смо савршен пример ове ситуације — ударну вест о томе да су ОСУ у противудару повратили контролу над Селидовом.
И ова вест је, наравно, покренула читаву лавину коментара што прозападних струја у дигиталном простору, што Герасимов-лош-Пригожин-добар коментара као што је то и обично случај. Но, постоји једно питање — када су ОСУ изгубиле контролу над Селидовом?
Позадина догађаја
У нашем претходном прегледу стања на покровском правцу написали смо да се утврђење у градској болници у Селидову, у најмању руку, налази у сивој зони. Јуче, у медијима се појавио снимак инжењерских јединица ОСУ које евакуишу напуштен руски тенк у рејону болнице ка западу што су бројни извори пренели као доказ успешног противудара ОСУ.
Но, шта нам ово заиста говори? Да руска оклопна техника долази и до рејона болнице, али да не успева да се ту учврсти. Другим речима, ова територија, и даље остаје у сивој зони, баш као и до сада. Промена у зонама контроле није било.
Шта се овде заправо догодило? У Русији, извештавање о СВО може бити уносан бизнис због велике публике која прати ову тему, и последично, због вредности реклама која произилази из броја људи који је на овим каналима могу видети. И многи појединци користе ову прилику, ослањајући се на сензационализам да привуку додатне читаоце и остваре већи профит.
Неки од ових канала су тако понесени успесима армије РФ на покровском правцу превремено јавили о ослобођењу Селидова, ослобођењу које се никада није десило. А када су се појавили снимци са средстава објективне контроле који демантују ове наводе, пре него да признају своју грешку, они су објавили нову сензационалистичку причу — град је изгубљен. Вест је примљена емотивно и чињенице су пале у други план.
Закључак
Ова ситуација савршено илуструје не само опасности сензационализма у погледу масовног преношења непроверене информације, већ и начине на које се непријатељ може послужити овом праксом — ово је далеко од првог пута да су украјински канали такође наговештавали руски успех ког није било како би после пласирали наратив о маестралном противудару ког исто тако није било.
Откривајући свет алтернативних извора информација о догађајима у зони СВО, свима нама први је инстинкт да пронађемо што је више могуће канала како бисмо добили што свеобухватнију слику.
Но, искуство показује да ово није случај — од свих канала који се баве темом СВО, само изузетно мали проценат има контакте на линији фронта, и у складу с тим, актуелне информације о правом стању ствари на терену. А чак и они неретко тумаче догађаје у зони борбених дејстава на у неку руку различите начине. И изазов није читати стотине канала, већ у тим стотинама пронаћи оне веродостојне, читати између редова и увек се, на крају дана, ослањати на снимке са средстава објективне контроле.
