Иако је Либија у великој мери нестала из новинских наслова након убиства Муамера ел Гадафија 2011 и последичног колапса либијске државности, Западом разорена северноафричка земља остаје предмет интересовања светских и регионалних сила до данас.
А са све нестабилнијом геополитичком ситуацијом расте и ризик од избијања новог грађанског рата који може неповратно нарушити крхки статус кво између Западом подржане Владе националног спаса у Триполију, и Либијске народне армије под вођством Калифе Хафтара са престоницом у Тобруку.
Интереси Запада у распламсавању сукоба
Раст интересовања Вашингтона и његових сателита за учвршћивање контроле над Либијом врло вероватно је повезан са растом руског утицаја у Африци који се огледа, између осталог, и у успостављању контаката између руског Афричког корпуса и владе Калифе Хафтара.
Тако су средином априла ове године руски војни бродови пристали у Тобрук, доносећи значајну количину војне технике намењене снагама Афричког корпуса распоређеним у Буркини Фасо — сви су изгледи да је ово био део истог договора у оквиру ког је у фебруару Либијској народној армији предата партија руских тенкова Т-72.
У мају, влада у Тобруку одобрила је операцију Афричког корпуса на либијској територији у оквиру које је ликвидирана терористичка база у којој су држани заробљени припадници оружаних снага Чада.
У јулу, начелник генералштаба Либијске народне армије и син Калифе Хафтара Садам Хафтар боравио је у званичној посети Буркини Фасо где се састао са највишим државним званичницима, иначе руским савезницима и поборницима суверенистичке политике.
Ова сарадња владе у Тобруку са Москвом, али и другим регионалним суверенистичким снагама допринела је јачању Либијске народне армије — довољно значајном да су јединице ЛНА почетком текућег започеле са прераспоређивањем својих снага у централним и јужним регијама, ефективно сужавајући маневарски простор снагама лојалним Влади националног спаса и проширујући своју зону контроле.
Које активности спроводи Запад?
Након што су се појавиле прве назнаке могућег успостављања сарадње између владе у Тобруку и руског Афричког корпуса, Вашингтон је одговорио слањем припадника америчке ПВК Amentum у Триполи уз истовремено покретање информационо-пропагандне кампање уз помоћ екстремисте Садика ал Гарјанија, либијског муфтије британског држављанства који своје активности реализује из Турске.
Ал Гарјани је тако објавио џихад Афричком корпусу и позвао Либијце да „убијају Русе на улицама„.
Крајем маја, представници америчког бизниса отпутовали су у посету Тобруку где су са Садамом Хафтаром разговарали о могућој инвестицији од 2 милиона долара која би се искористила за модернизацију луке Суза одакле би се потом либијска нафта извозила за САД. Сви су изгледи да договор није склопљен.
Након неуспеха и информационих и економских мера Запада усмерених на успостављање контроле над владом у Тобруку уследило је потписивање меморандума између Триполија и Анкаре којим се турским снагама у Либији даје правни имунитет, а морнарици и авијацији неограничен приступ либијским територијалним водама и ваздушном простору.
Перспективе даљег развоја ситуације
У светлу претходних догађаја, овај развој ситуације тешко је тумачити другачије него као припрему за кампању војних притиска на Тобрук, као и формирање противтеже растућем руском утицају у Либији.
Све ово не значи да је нови грађански рат неизбежан, штавише, но нема сумње да је он у овом тренутку несумњиво у складу са интересима Вашингтона — за Запад било би довољно просто ослабити Либијску националну армију и дестабилизовати исток земље, лишавајући у процесу Русију значајне логистичке базе у Тобруку.
