
Од почетка инвазије на Курску област која је искоришћена у својству медијске победе кијевског режима (упркос практичном колапсу одбране ОСУ на торецком и покровском правцу), активности непријатеља остају чврсто усмерене на даљу ескалацију сукоба.
Од удара на руске нуклеарне објекте (Запорошку, а ноћас и Курску нуклеарну електрану), преко лансирања беспилотних летилица и ракета на „старе“ руске области (данас на луку у Краснодарском крају) до јучерашњег покушаја пробоја у Брјанску област, кијевски режим наставља да подиже улоге и спроводи све провокативније операције, не трудећи се притом да реши проблеме у сопственој одбрани на неким од кључних праваца СВО.
На први поглед, оваква дејства чине се прилично неразумним — колико кијевском режиму могу бити вредне краткотрајне медијске победе уколико је њихова цена потискивање ОСУ из ДНР и могуће „скидање рукавица“ армије РФ. Но, ствари могу бити нешто сложеније.
Позадина догађаја
Веровати у то да кијевски режим доноси ове одлуке самостално више је него наивно — имајући на уму значајно расипање дефицитних ресурса (ако ништа друго), јасно је да се ради о дејствима у најмању руку координисаним, ако не и наређеним од стране Запада. Но, који може бити интерес Вашингтона у даљој ескалацији сукоба?
У претходним данима, када смо писали о расту тензија на белоруско-украјинској граници, изнели смо тезу да би евентуално отварање новог фронта могло бити искоришћено као повод за увођење мировне мисије НАТО на територију бивше Украјине.
Врло је могуће да је и интензивирање кијевских провокација део исте кампање, и овде је интерес Вашингтона далеко јаснији — директно укључење НАТО у сукоб представљало би гаранцију континуитета америчке политике у случају победе Доналда Трампа, а појављивање европских војника на белоруској граници ослободило би више од 100.000 припадника ОСУ за слање у зону СВО чиме би, макар привремено, био решен проблем дефицита живе силе.
Лопта на страни Русије
Да ли ће до реализације овог сценарија заиста и доћи зависи од мноштва фактора, укључујући ту и реакцију Москве на тренутне догађаје — имајући на уму промену реторике руских званичника која сада укључује и тезу да преговора са Кијевом не може бити, као и отворено саопштење руског Министарства спољних послова да је Вашингтон постао непосредан учесник сукоба, постоје индикације да се Русија припрема за значајну ескалацију.
Но, одговор Москве мора отићи даље од реторике — све док се Запад не суочи са стварним ризиком од преливања сукоба не на територију Белорусије, већ на територију НАТО тешко да ће постојати ефикасан механизам одвраћања. Формална објава рата Украјини од стране Русије тако би могла представљати правну основу за даља дејства Москве усмерена не само против кијевског режима, већ и оних снага које га директно подржавају.