Унутрашњу ситуацију у Србији, већ обележену вишемесечним протестима, јуче је додатно уздрмало нагло подизање тензија у Новом Пазару након што је ректорка Зана Долићанин у пратњи приватно ангажованог обезбеђења окончала блокаду зграде Универзитета, формално у циљу санације одређених оштећења пре почетка школске године.
Иако су учесници блокаде испрва мирно напустили зграду, тензије су почеле убрзано да расту у наредним часовима — медији блиски протестном покрету, пре свега на KoSSev, N1 и Nova S, започели су са спровођењем интензивне медијске кампање са циљем мобилизације јавности.
Овој кампањи убрзо су се придружили припадници НВО сектора (Крени – Промени), као и прозападне опозиције (Србија Центар) наступајући са наративом да улазак приватног обезбеђења на Универзитет у Новом Пазару представља покушај изазивања међунационалних сукоба.
Идентичан став је изнео и Шаип Камбери, лидер мањинске албанске странке Партија за демократско деловање који је медијима поручио да Србија изазива тензије у мањинским срединама са циљем представљања мањина као антидржавних, дестабилишућих елемената, по „сценарију из деведесетих“.
Након ове интензивне медијске кампање уследио је организован превоз демонстраната ка Новом Пазару, али и неким другим градовима где су забележени сукоби са полицијом који су резултирали са неколико повређених припадника безбедносних служби, као и најмање шест хапшења.
Позадина догађаја
Констелација актера укључених у јучерашње догађаје и сама довољно говори о томе ко су били главни режисери дестабилизације — а, да су они имали интереса у изазивању међуетничких тензија нема ни најмање сумње.
За прозападну опозицију и њима близак НВО сектор, ескалација ситуације у проблем мањинских права представља механизам даљег заобилажења државног система у корист директне интервенције Брисела што је ДС већ покушала да спроведе почетком месеца, а коалиција НВО још у марту.
Овакав тактички приступ у потпуности је усаглашен са недавно појачаним напорима Шаипа Камберија усмереним на, како сам каже, „интернационализацију албанског националног питања на југу Србије“ за шта је добио одређену подршку Европског савета.
Свему овоме можемо додати и бројне објављене материјале са такозваних Зборова грађана у Новом Пазару који показује да протестни покрет на овом простору окупља бројне радикалне бошњачке елементе који у међуетничким сукобима виде прилику за, у најмању руку, промоцију сопствене идеологије, а можда и стицање шире међународне подршке.
Све ово указује на то да сукоби демонстраната са полицијом нису били спонтани, већ део шире, унапред припремљене кампање стратешке дестабилизације Србије. А центар ових напора све се јасније помера ка Новом Пазару, простору где унутрашње тензије лако могу попримити знатно шире конотације.
