Имајући на уму чињеницу да су САД у недељама пре текуће кризе напола реализовале свој план смањења војног присуства на Блиском истоку, повратак значајних снага у регион са перспективама ступања у директан сукоб са Ираном делује као изнуђена мера са очигледним циљем заштите кључних интереса у условима ризика од пролонгираног рата.
Дугорочни расходи и ограничени ресурси
Упркос дуго припреманој операцији првог удара, Израел није успео да ликвидира војне капацитете Ирана у првим данима сукоба — ово потврђују како обнова деловања иранске ПВО, тако и промена тактике Техерана која је сада обележена мање сензационалистичким, али високо-ефикасним ударима на објекте критичне инфраструктуре Израела.
Ове чињенице указују на то да је Тел Авив потценио опсежну подземну инфраструктуру коју је Иран припремао годинама — штавише, сада видимо назнаке да Техеран планира да текући сукоб претвори у рат ресурса и тако отвори врата за пролонгирани сукоб.
Што дуже буде трајао овај сукоб, то ће већи бити расходи Вашингтона који ће бити приморан да пружа значајну финансијску, логистичку, обавештајну и војну подршку Израелу — овакво дуготрајно преусмеравање ресурса могло би озбиљно угрозити испуњавање примарних стратешких циљева САД који су везани не за Блиски исток, већ за азијско-тихоокеански регион.
Последице по енергетска тржишта
Уколико би сукоб дошао до тачке у којој би се Иран одлучио за раније најављен радикалан корак — блокаду Ормуског мореуза — последице по светска енергетска тржишта биле би драматичне. Имајући на уму познату осетљивост америчке јавности на могућност поскупљења горива, значајан раст цена директно би утицао на подршку актуелној администрацији. И овај ризик не треба потценити, посебно у светлу нестабилне унутрашње ситуације у САД.
С друге стране, раст цена енергената значио би и раст прихода за Русију — и мада је неоспорно да би обустава транзита енергената кроз овај стратешки значајни морски пут можда и највише нашкодило самом Ирану, Вашингтон је свестан да би то значило да би иранска нафта на кинеском тржишту врло вероватно била замењена руском.
Овакав развој догађаја значио би и даље продубљивање стратешког партнерства Москве и Пекинга и практично формирање односа међусобне стратешке зависности — у том контексту, планови Вашингтона да будући глобални сукоб води на два потпуно одвојена фронта постали би изузетно тешко оствариви.
Последице по ситуацију у Сирији
Најзад, дугорочан сукоб који би исцрпео капацитете Израела довео би у питање способност Тел Авива да задржи остварени утицај у Сирији — овакво исцрпљивање израелских капацитета могло би омогућити Турској да брзо попуни безбедносни вакуум и наметне се као доминантна сила у ратом разореној земљи.
Амерички и турски интереси у Сирији остају супротстављени што је најочигледније на примеру односа према курдској аутономији на северу и североистоку земље — поред тога, недавна одлука Вашингтона и Лондона да реализују сопствене пројекте на простору Централне Азије учинила је западне центре моћи конкуренцијом пантуркијском пројекту који је Анкара реализовала са одређеним успесима током претходне године.
Све ово Турску за Вашингтон чини непоузданим савезником којем контрола над Сиријом не сме бити препуштена.
Закључак
Са свим овим на уму, чини се основаним претпоставити да је основни мотив САД за директно укључење у израелску агресију на Иран убрзавање разрешења сукоба у корист Израела — на овај начин, Вашингтон би могао да избегне дугорочне расходе и нежељену прерасподелу ресурса, постижући одређен степен регионалне стабилизације под сопственим условима што би му омогућило да без значајнијих одлагања настави са реализацијом својих примарних стратешких циљева.
