У светлу скорашњег радикалног погоршања војно-безбедносне ситуације на Балкану, али и непосредног раста претњи Србији од стране новоформираног пакта Албаније, Хрватске, сепаратиста из Приштине и, врло вероватно, у блиској будућности Бугарске, намеће се питање зашто је овај пакт уопште потребан — све три државе већ су чланице НАТО који је још 1999. демонстрирао да је спреман да војно подржи сецесионистичке структуре. Зашто онда уопште формализовати нови војни савез?
Највероватнији одговор на ово питање јесу драматично другачије геополитичке околности у односу на време када је западни блок извршио бруталну агресију на нашу земљу — НАТО као прежитак хладноратовске ере све мање је у стању да одговори на изазове савременог историјског тренутка који је окарактерисан асиметричним и хибридним ратовањем, као и употребом различитих државних и не-државних прокси-снага без директног укључења основних центара моћи.
Примере за ово можемо наћи како у погледу бивше Украјине, тако и у азијско-тихоокеанском региону где је Вашингтон формирао испреплетану мрежу мултилатералних војних споразума усмерених на реализацију политике континуираних притисака на Пекинг — овакав приступ омогућава не само већу флексибилност у деловању, већ и смањену колективну одговорност. Да, колективни Запад рукама ОСУ ратује против Русије, али сам не учествује у рату непосредно. А, и у антикинеским провокацијама задржавани су филипински морнари, али не и амерички.
Шта ово значи за Србију?
Враћајући се на питање Балкана, формирање антисрпског пакта омогућава Западу да искористи Албанију, Бугарску, Хрватску и илегалне терористичке јединице КБС као прокси-снаге против Београда избегавајући на првом месту политички проблематичну директну интервенцију — у садашњем тренутку, мале су шансе да би по овом питању могло доћи до консензуса како због одређеног броја НАТО чланица које и даље поштују територијални интегритет Србије (Румунија, Грчка, Словачка, Шпанија), тако и због специфичне позиције Мађарске која у Србији има далеко ближег савезника него у редовима пакта (изузимајући ту Словачку).
Уместо тога, коалиција спонзора тзв косовске независности преузела би на себе финансирање и опремање регионалног антисрпског блока чијим би рукама ратовала против наше земље, без директног укључења, без политичких питања, без расипања ресурса. Имајући на уму постепено повлачење Вашингтона из Европе у складу са доктрином тзв европске стратешке аутономије, сви су изгледи да би се овде радило о Лондону, Паризу и Берлину, уз могуће симболично учешће посебно агресивних балтичких држава.
За Србију ово уједно представља и прилику коју нисмо имали 1999. — суочавајући се регионалним непријатељима, а не целокупном војном машином НАТО, шансе за одвраћање агресије далеко су веће. Уколико је формирање ПВО кадре да затвори српско небо за НАТО авијацију практично нерешив задатак, гашење светала у Загребу, Тирани или Софији је претња коју би Београд, уз корениту реформу војно-безбедносног сектора, у не тако далекој будућности врло лако могао и да оствари. И управо ће ово натерати сваког потенцијалног агресора да добро размисли пре него што окрене своје оружје ка српским границама.
