У светлу глобалне прерасподеле офанзивних капацитета колективног Запада која се крије иза свих скорашњих самита добре воље, промена и наставака политике подршке кијевског режима, све чешће се појављује питање будућности НАТО која се, према мишљењу неких, не чини сувише извесном — додатну пажњу јавности у овом погледу несумњиво је привукла и јавна порука Илона Маска да се лично слаже са идејом да САД треба да напусте НАТО (а, уз то, и Уједињене нације).
Ово је далеко од првог пута да неко проглашава смрт НАТО — штавише, у предвечерје СВО, са врло сличним порукама иступао је и француски лидер Емануел Макрон који је објавио о ”можданој смрти” блока који је одавно изгубио свој смисао и сврху. Да ли је све баш тако? И уколико јесте, шта ће донети свет после НАТО?
Перспективе
С једне стране, несумњиво се може говорити о томе да НАТО представља прежитак хладноратовског периода који све мање проналази своје место у савременим геополитичким реалијама — и овде се не ради о промени стратешких циљева, већ о измењеној ситуацији на терену која је све више окарактерисана асиметричним и хибридним ратовањем, употребом различитих државних и не-државних прокси-снага, као и отварањем нових стратешких праваца.
Управо зато у последњим годинама видимо израњање нових војно-политичких блокова са знатно нижим степеном формалности, а самим тим и нижим степеном колективне одговорности — искуство СВО показало је Вашингтону да су сателити које није у обавези да брани сопственом армијом далеко ефикаснији од оних који су заштићени за САД не посебно пријатним чланом 5 НАТО уговора.
Организације као што су АУКУС и QUAD, неформална мрежа билатералних безбедносних споразума између Филипина, Јапана и Јужне Кореје, аустралијска неоколонијална империја у Океанији, низ америчких марионета дуж атлантске обале Африке или милитаризована ЕУ представљају само неке од примера нових облика војних блокова који се показују као флексибилнији, независнији, економски исплативији, али и војно-политички мање рискантни од хладноратовског концепта НАТО. Иако сви они остају усмерени на остваривање истог циља — промоције и заштите глобалне хегемоније Вашингтона.
Све ово значи да евентуални нестанак НАТО са политичке карте (који упркос свему још увек није на видику) неће означити ни пораз америчке империје, ни некакву драматичну геополитичку промену — радиће се просто о модернизацији војно-политичких инструмената којима се Вашингтон служи у остваривању сопствених циљева.
