Последњих неколико дана обележило је драматично погоршање политичке кризе у Босни и Херцеговини, као и раст напетости на Косову и Метохији при чему иза свих ових процеса проналазимо амерички Стејт департмент, НАТО, Европску комисију и друге актере чије је нам је снажно антисрпско усмерење добро познато.
Озбиљност ситуације тешко је преценити — док политичко Сарајево уз свесрдну подршку Вашингтона захтева хапшење руководства Републике Српске, а ЕУФОР уводи додатне снаге у БиХ, на Косову и Метохији видимо проширење овлашћења КФОР-а у погледу примене силе, као и увежбавање офанзивних операција од стране америчког контигента чији штићеници из редова илегалних КБС заузимају положаје дуж стратешких комуникација и наоружавају се ударним хеликоптерима, противтенковским системима и беспилотним летилицама.
Медијски простор у Србији, за то време, остаје заокупљен дневнополитичким темама и припремама за предстојећи скуп о ком се све чешће оглашавају европске институције, тиме само потврђујући да је прозападна струја протестног покрета у овом тренутку више него уверена у своје капацитете да актуелну ситуацију искористи за остваривање својих циљева — у страху од острацизма, чини се да чак и значајан део алтернативних извора информисања избегава да констатује ову чињеницу.
А, за то време, колективни Запад практично неопажено покреће хибридни рат против читавог српског света, прелазећи у истовремену офанзиву на неколико стратешких праваца. Без реакције.
Који је интерес колективног Запада у дестабилизацији ситуације у Србији?
У овом тренутку, колективни Запад има неколико стратешких разлога због којих жели да у прву руку успостави апсолутно лојалан марионетски режим који ће се у потпуности потчинити његовим интересима, а потом и да оконча оно што је започео деведесетих година прошлог века и коначно реши такозвано српско питање у складу са својим интересима.
Европска стратешка аутономија
За разумевање ових процеса, неопходно је поћи од актуелног геополитичког контекста у Европи који је у првом реду обележен приморавањем ЕУ да убрза испуњавање постављених задатака у складу са концептом такозване европске стратешке аутономије — ова идеја заснована је на симулацијама и анализама Пентагона који је закључио да САД не могу преживети истовремени рат против Русије и Кине.
Стога, пред Брисел је постављен задатак повећања својих војних и војно-индустријских капацитета до оних нивоа који ће омогућити ЕУ да самостално ратује против Русије (по америчкој доктрини акутне претње хегемонији Вашингтона) што би ослободило америчке капацитете за азијско-тихоокеански театар и рат против Кине, која се означава као стратешка претња.
Како би остварила овај задатак, Европа мора успоставити потпуну контролу над својом зоном одговорности, дакле над читавим континентом, и ликвидирати сваку опозицију конфронтационој политици.
Удар на Мађарску и Словачку преко Србије
Унутар саме ЕУ, и унутар европског дела НАТО Мађарска и Словачка представљају најозбиљнију опозицију спољнополитичком курсу Брисела која се притом показала као кадра да блокира одлуке Уније усмерене на даљу милитаризацију континента.
Економије обе ове државе у великој мери су зависне од руских енергената које након обуставе транзита гаса преко територије бивше Украјине сада добијају преко Србије — штавише, Београд и Будимпешта су почетком фебруара постигли договор о хитном повезивању гасовода две земље што би омогућило континуирано снабдевање и Мађарске и Словачке која од средине прошлог месеца такође добија руске енергенте кроз Турски ток.
О значају пресецања ових енергетских артерија сведоче и јануарски санкциони притисци на НИС, бугарске претње затварањем Балканског тока, али и вишеструки војни напади на инфраструктуру Турског тока изведени рукама кијевског режима.
Постављање марионетског режима који би притом био мање зависан од гласова мађарске мањине у Војводини омогућило би контролу над дотоком гаса у централну Европу, а тако и контролу над Мађарском и Словачком где већ сада видимо покушаје реализације сценарија обојене револуције.
Питање војне логистике
За Запад нерешена питања аутономије Републике Српске, као и одсуства међународног признања тзв Косова* представљају како доказ прошлих неуспеха, тако и препреке развоју војне логистике неопходне за предстојећи рат са Русијом — имајући на уму запањујућа улагања у милитаризацију црноморске обале Румуније где се од прошле године зида будућа највећа база НАТО у Европи, контрола над балканским логистичким рутама кључна је за реализацију амбициозних планова Брисела.
Ту посебно можемо издвојити линију Драч – Призрен – Скопље, као и Драч – Призрен – Ниш које би омогућиле повезивање италијанских лука са балканском обалом Јадрана, а потом и са Румунијом и Бугарском. Исто важи и за руте преко БиХ и Србије које би и скратиле пут војне технике од северног Јадрана до Црног мора и омогућиле заобилажење територије Мађарске.
У вези са тим, можемо поменути скорашњу посету заменика команданта Савезничких снага НАТО за реаговање (Allied Reaction Force) које обухватају и италијански корпус за брзо реаговање (NRDC-ITA) базама КФОР-а на Косову и Метохији — управо је ова јединица на скорашњој војној вежби НАТО Steadfast Dart у Румунији била задужена за питања војне логистике у контексту операција на условном источном фронту.
Решавање тзв српског питања
Најзад, заокруживање антисрпског пројекта из деведесетих година прошлог века које за колективни Запад подразумева ликвидацију Републике Српске у корист унитарне Босне и Херцеговине, као постизање пуног међународног субјективитета тзв Косова са последичниом интеграцијом обе територије у НАТО омогућило би Европи да демонстрира своју корисност пред прекоокеанским налогодавцима.
Озбиљна унутрашња дестабилизација Србије која би укључивала парализу државног апарата, рецимо, кроз успостављање дисфункционалне техничке владе, омогућила би решавање ових задатака без укључивања Савета Безбедности УН где би се амбиције Запада суочиле са ветом Русије и Кине.
Припреме за овакав сценарио већ су видљиве — скорашња одлука Сарајева да нареди хапшење руководства РС довела је БиХ до најозбиљније политичке кризе од 1992 на коју је ЕУФОР одреаговао увођењем додатних снага и у овом тренутку нема гаранција да управо ове јединице неће подржати одреде СИПА-е у спровођењу операције практичног уклањања лидерства Бања Луке.
Истовремено могли смо видети увежбавање десантне операције на северу Косова и Метохије од стране америчких војника, као и проширење овлашћења КФОР-а за примену силе уз редовно одржавање вежби за контролу нереда и разбијање демонстрација. За то време, реакција међународне заједнице на континуирано наоружавање илегалних КБС, укључујући ту и америчким ударним хеликоптерима UH-60 Black Hawk, упркос резолуцији 1244 СБ УН, и даље изостаје.
И све ово одвија се у предвечерје великог скупа у Београду за који све укључене стране очекују да ће прерасти у отворене сукобе и насиље.
