Након што је немачки Бундестаг изгласао неповерење сада већ бившем канцелару Олафу Шолцу, ванредни избори постали су само питање времена, а многи су у овоме видели прилику за Алтернативу за Немачку да оствари драматичан успех и последично допринесе заокрету у немачкој политици.
И овакав став више је него разумљив — на септембарским регионалним изборима у Тирингији и Саксонији, тадашња владајућа коалиција претрпела је тежак пораз од AfD, али и од левичарског Савеза Саре Вагенехт, те странке бивше канцеларке Хришћанско-демократске уније.
Проблем европске демократије
Но, ситуација је далеко од једноставне — и у септембру, AfD као апсолутни победник у Тирингији, те друга највећа снага у Саксонији (са свега 1.3% гласова мање од CDU) ипак је остао изван владајуће коалиције услед постизборне математике којом је Алтернатива за Немачку практично вештачки потиснута.
Веома сличну ситуацију могли смо видети на јулским изборима у Француској на којима је Национално окупљање освојило најмање места у парламенту упркос томе што је десна странка освојила највећи број гласова.
Још радикалније ситуације затичемо у Молдавији где су избори отворено намештени манипулацијама гласовима из дијаспоре услед којих је Маја Санду изгубила изборе у земљи, али задржала председничку позицију, као и у Румунији где су за Запад непожељни резултати председничких избора просто поништени.
Сви су изгледи да је ситуација могла бити иста и у Грузији да суверенистичке снаге нису контролисале парламент и, можда још значајније, осигурале лојалност безбедносних служби.
Импликације
Све ово показује да изборни процес у Европи више не представља гаранцију испуњења народне воље — како постизборним договорима, тако и отвореним малверзацијама, оне снаге које делују у интересу Вашингтона отворено манипулишу гласовима јавности, спречавајући да суверенистичке снаге добију стварну политичку моћ.
И сви су изгледи да исто ово можемо очекивати и у Немачкој — без обзира на растућу популарност AfD, највероватнијим победником избора сматра се Хришћанско-демократска унија коју ће предводити радикално анти-руски Фридрих Мерц.
Очекује се да ће на ванредним изборима (или после њих) странке главног тока подржати CDU, а исто се очекује и од већег дела немачке левице која је и у септембру деловала на исти начин како би онемогућила улазак AfD у покрајинске владе.
На крају дана, упркос померању фокуса НАТО ка истоку, Немачка и даље игра значајну улогу у америчкој стратегији рата са Русијом и стога нема много изгледа да ће Вашингтон дозволити свом вазалу да пође путем самосталне спољне политике.
