Да је Организација Туркијских Држава постала главна платформа промоције пантуркизма, а тако и неоосманских амбиција актуелних турских власти јасно је још од претходне године када је она направила коначан заокрет од своје првобитне културно-хуманитарне форме ка свеобухватном војно-политичком савезу утемељеном на у Анкари формираном миту о јединственом етносу такозваног турског/туркијског света.
Колико пре два дана у Ташкенту одржан је састанак начелника специјалних служби држава Централне Азије на ком је основна тема била изналажење комплекса мера које регионалне државе могу предузети како би ”одговориле на савремене изазове” — цео овај догађај могао би бити отписан просто као регионална безбедносна иницијатива да свега неколико дана раније Узбекистан такође није био домаћин једне друге конференције у организацији ОТД.
На овом догађају који је окупио представнике 16 аналитичких центара из чланица Организације основна тема била је неопходности формирања јединствене информационе стратегије по питању значаја турске економске доминације у региону — а, о информационим стратегијама разговарало се и недељу дана раније у Анкари где је под патронатом новоформираног Савеза маркетара туркијског света (TÜREK) одржана презентација посвећена изградњи позитивне представе о турским медијским производима на пространству ОТД.
Преписивање историје и обука нових кадрова
У светлу овог изузетно повишеног интересовања Турске за медијски простор Централне Азије више се него индикативном чини иницијатива држава региона усмерена на формирање заједничког телевизијског канала и пропратне медијске платформе на ком ће се пласирати медијски садржаји усмерени на идеје јединства централноазијских народа, те њихове заједничке историје и културе.
И ова иницијатива могла би се чинити више него позитивном да Организација Туркијских Држава још прошле године није започела пројекат преписивања историје у оквиру турске иницијативе Век Турске која је, између осталог, довела и до измена школских програма са избацивањем термина ”Централна Азија” и његовом заменом историјском одредницом Туркестан.
А, говорећи о школским програмима, вредна је помена и чињеница да је Анкара формирала неколико кампова младих као што су ESBAŞ или GUHEM, а који су посебно фокусирани на дискредитацију достигнућа совјетске науке и специфично космонаутике, позиционирајући напротив Турску као лидера у овој области — и ови циљеви у потпуности су усклађени са концепцијом ”туркијског свемира” која је представљена на, како се да наслутити, платформи Организације Туркијских Држава.
Уколико свему овоме додамо и фебруарско формирање Централноазијског савеза младих који је свој први самит организовао у Лондону, постаје јасно да интересне групе које стоје иза тренутног успона пантуркизма активно раде не само на краткорочном повећању утицаја Анкаре у региону већ и на дугорочном стратешком плану обуке младих кадрова који се у наредним годинама могу наћи на високим политичким позицијама где ће далеко ефикасније деловати у складу са постављеним циљевима.
