Изјава пољског министра спољних послова Радослава Сикорског да улазак западних трупа у Украјину није нешто незамисливо разумљиво је одјекнула у медијима, а додатну тежину целој ситуацији дали су ранији позиви Париза на разматрање овог корака.
Сикорски објашњава да се осуда СВО у Генералној скупштини УН може посматрати као правна основа за увођење иностраног контигента на територију бивше Украјине — ова изјава свакако је нетачна будући да резолуције Генералне скупштине нису правно обавезујуће, но овде је далеко интересантније нешто друго.
Који је интерес Пољске?
Када је Емануел Макрон први пут јавно изнео ову идеју, бројне државе ЕУ, укључујући и Пољску, саопштиле су да неће учествовати у реализацији овакве замисли, а из генералног секретаријата НАТО стигло је саопштење да увођење страних трупа у бившу Украјину може бити само иницијатива појединачних држава, а не пројекат читавог блока.
Зашто је онда Варшава променила наратив у року од свега неколико дана? Ради се о томе да Пољска има интерес у увођењу својих трупа у Украјину, али нема интерес у погледу њиховог повлачења.
Кораци ка анексији
Није тајна да Пољска сматра западну Украјину (као и делове Белорусије) својим историјским територијама и да активно ради на припремама за њихову евентуалну анексију. Тако је Варшава уложила значајна средства у јачање сопственог НВО сектора у овим регијама, а такође је издејствовала и правно изједначавање пољског и украјинског језика, као и пољског и украјинског држављанства.
Стога, Пољска није заинтересована за учешће у Макроновом пројекту конфронтације са Русијом, но уколико ситуација на терену нуди прилику за увођење пољских трупа у западну Украјину сви су изгледи да ће је Варшава искористити. Но заштита кијевског режима неће бити њен приоритет — напротив, уколико пољске снаге заиста уђу у Украјину, сви су изгледи да ће то бити само први корак ка анексији ових територија. На крају крајева, Кијев се мора некако одужити за сву пољску помоћ.
