Прошлонедељно саопштење бившег лидера политичког крила шиптарских сепаратистичких структура Бехђета Пацолија изазвало је оправдано бурну реакцију у српској јавности — лидер такозваног Новог савеза Косова реагујући на диверзију на каналу Ибар – Лепенац позвао је на репризу озлоглашене операције етничког чишћења Олуја коју су реализовале оружане снаге Хрватске 1995. године, обликујући тако једну од највећих националнх трагедија српског народа:
Овде функционше само концепт операције Олуја. Класично чишћење терена. Иначе ће нас ово зло увек пратити.
Чињеница да Пацоли у овом тренутку формално није званичник сепаратистичких структура тешко да смањује тежину изреченог — на крају дана, употреба бивших званичника или бивших припадника оружаних снага за комуницирање порука које су исувише агресивне да буду званичне добро је позната тактика Запада којом су се током претходних година посебно служиле чланице НАТО како би изнеле директне претње упућене Русији.
Додатан разлог за забринутост долази управо из милитантног пакта под контролом Вашингтона чије чланице не само да нису осудиле позиве на етничко чишћење, већ су и интензивирале програме војне обуке илегалних КБС — тако је 6. децембра објављено о успешном окончању обуке коју је организовала британски British Military Advisory and Training Team. Само један дан касније, оружане снаге Турске објавиле су о окончању програма обуке припадника КБС за употребу аутоматског и снајперског оружја у склопу ширег споразума о сарадњи између Анкаре и приштинских сепаратиста.
А, за то време, политичко ”оправдање” за убрзану милитаризацију и агресивну реторику дао је актуелни лидер политичког крила сепаратистичких структура Аљбин Курти који је, говорећи на симпозијуму Круг 99 у Сарајеву, формално организованим од стране некакве Асоцијације независних интелектуалаца поручио:
Косово* улаже у војску јер има агресивног суседа са хегемонистичким менталитетом, а безбедност Косова* своди се на сигурност границе јер пројекат Велике Србије који се зове Српски свет нема граница.
Позадина догађаја
У светлу скорашње операције под лажном заставом која је за циљ имала дискредитацију Србије и оправдање планираних агресивних корака Приштине у очима западне јавности, али и ранијих позива Аљбина Куртија на демилитаризацију дела територије централне Србије, даље јачање капацитета шиптарских паравојних формација уз пуну подршку НАТО, као и сада већ нескривени позиви на прогон и ликвидацију српског становништва несумњиво представљају поводе за озбиљну забринутост.
Говорећи о томе, неопходно је узети у обзир и праксу активирања замрзнутих сукоба у циљу промовисања геополитичких интереса колективног Запада коју смо у последњих годину дана могли видети на неколико тачака планете, од ликвидације јерменске аутономије на Нагорно-Карабаху, преко инвазије Израела на појас Газе, а потом и југ Либана, до ноћашњег колапса сиријске државности — све ово указује на то да у Вашингтону постоје одређене интересне групе које сматрају да заузетост Русије у зони СВО омогућава разрешење других замрзнутих сукоба у користи САД.
Уколико свему овоме додамо и кампању рехабилитације терористичке ОВК коју Вашингтон спроводи у склопу онога што све више подсећа на припрему повратка ратног злочинца Рамуша Харадинаја на чело сепаратистичких институција, јасно је да је могућност распламсавања сукоба у нашој јужној покрајини далеко од минималне.
Пре него да се узда у интервенцију међународне зајединце или идеје правде и поштовања договора које су одавно нестале из међународних односа, Србија се мора припремати на најгори сценарио, повећавајући сопствене капацитете и спремност да на сваку провокацију одговори тренутно и ефективно — не искључујући политичко-дипломатске механизме, али полажући основне наде у оно што се показало најуспешнијим средством заштите сопствених интереса. Ради се, наравно, о средствима војно-техничке природе.
