У погледу ситуације на либанско-израелској граници у овом тренутку влада апсолутни информациони хаос — до овог тренутка смо могли видети наводе о почетку копнене офанзиве израелских снага (као и деманте), снимке израелске војне технике (који су представљени и као снимци кретања, и повлачења либанских снага), фотографију израелских специјалних снага (можда с једне, а можда с друге стране границе, а можда и стару више месеци), те наводе о артиљеријској, али и тенковској ватри, као и ваздушним ударима.
Узевши скупа, све ово указује на то да је у овом тренутку готово немогуће разлучити проверене информације од плански пласираних наратива којима се служе не само све укључене снаге већ и бројни светски и регионални медији који покушавају да искористе експлозију интересовања јавности за стицање јефтиног публицитета.
Стога, поуздана процена ситуације на терену врло вероватно биће могућа тек у јутарњим часовима, иако се већ сада појављује све више назнака да су наводи о израелској офанзиви били већим делом део информационо-пропагандне кампање која је могла бити реализована са циљем испитивања реакције званичног Бејрута и других регионалних актера на овакав развој догађаја.
Перспективе даљег развоја ситуације
Да ли ће се Израел одлучити на масовну офанзиву унутар Либанске територије или ће се пак ограничити на демонстративне преласке границе и заузимање граничних положаја мировних снага УН као што је то сада случај остаје отворено питање на које ће, као што смо писали раније, утицати више фактора, укључујући ту и спремност Вашингтона да ризикује већи регионални рат.
Оно у чему је, међутим, неопходно бити опрезан јесте могуће прецењивање капацитета Осе Отпора који су значајно нарушени како у Либану, тако и у Палестини, као и потцењивање фокуса нове Владе у Техерану на унутрашње економске проблеме и перспективе слабљења санкционог притиска.
Говорећи о томе, значајно је поменути да су и Ебрахим Раиси, и Амир Абдолохијан и Али Шамхани као творци и главни заговорници спољнополитичког курса Ирана који смо могли пратити у претходним годинама на један или други начин уклоњени са политичке сцене исламске републике — стога, очекивати континуитет политике Техерана у овом тренутку не чини се оправданим. Тим пре уколико на уму имамо састав нове владе и њене јавно декларисане циљеве.
И управо ова растућа неодлучност Ирана у погледу отворене подршке савезницима, као и уништење значајног дела војних капацитета Хамаса, односно командних капацитета Хезболе могу постати фактор који ће навести Тел Авив и Вашингтон да се одлуче на још једну војну авантуру — и иако је пажња јавности у овом тренутку усмерена на Либан, нема гаранција да главни циљ у блиској будућности неће постати Сирија.
