Јуче објављени снимци разговора који је координисао новосадски одбор Покрета Слободних Грађана обишли су медије, најзад изазивајући преко потребну реакцију макар дела јавности на изузетно високу активност прозападних снага које, како је сада и безусловно потврђено, имају сопствене интересе у актуелним догађајима и служе се различитим механизмима путем којих покушавају да остваре сопствене политичке циљеве.
Не задржавајући се превише на конкретним плановима за изазивање сукоба — о овоме, уосталом, има довољно јавно доступних информација — пажњу бисмо скренули на начин на који су учесници јучерашњег састанка разговарали о предстојећем скупу, а који представља ретко илустративан пример техника обојених револуција које су стручњаци под контролом западних центара моћи развијали током дугог низа година, и које су први пут примењене у пракси у периоду који је претходио 5. октобру 2000.
Како се примењују технике обојених револуција?
Овде је посебно значајно приметити да се припадници ПСГ према учесницима протестног покрета односе на првом месту као ресурсу који је потребно искористити на најефективнији начин — говорећи о контроли и усмеравању ”масе”, они заправо говоре о примени различитих техника развијених у области социјалне психологије усмерених на изазивање колективне емотивне реакције која се потом користи за усмеравање дејсатава окупљених:
Пошто се ради о једном огромном протесту (…) ми не можемо никако том масом управљати осим на неким тачкама, у сетовима, герилски.
Ово само потврђује да за оне интересне групе које покушавају да остваре сопствене политичке циљеве манипулишући учесницима протестних покрета већински ставови, вредности и мишљења окупљених остају апсолутно секундарни — Мила Пајић у горе наведеној изјаве отворено признаје да иако њена организација нема подршку шире јавности, она може ту подршку симулирати манипулишући ”масом” на одређеним стратешким тачкама.
Ово је од посебног значаја будући да илуструје једну од честих заблуда — обојене револуције не догађају се због широке подршке њеним организаторима, већ напротив, због ситуације у којој организатори успешно манипулишу јавним мњењем у циљу остваривања сопствених циљева који углавном нису јавно артикулисани и остају скривени под параваном питања од широког друштвеног значаја, око којих се може формирати начелни консензус.
Значај радикалних елемената
У циљу реализације, како Пајићева то каже, ”герилских” акција, стручњаци за обојене револуције међу учеснике протеста распоређују себи лојалне радикалне групе којима се поверава задатак извршавања конкретних активности које имају неке конкретне циљеве — тако је на јучерашњем састанку Бранислав Ђорђевић, говорећи о групи од 30 неименованих појединаца којима располаже поручио:
Ја ових тридесет индијанаца што имам (…) то ћемо предложити тамо да се измаскирамо сви (…). И они су већином људи који су за акцију и не боје се толико насиља зато што су тако нешто већ радили. И они хоће да оду тамо са циљем да буде нека пиздарија.
Ово је такође тактика која је већ виђена у другим контекстима — примера ради, када су прозападне снаге у Грузији покушавале да пониште резултате октобарских избора и тако спрече победу суверенистичких снага, значајан број милитаната који су ратовали у редовима ОСУ пребачен је у земљу како би представљао ударну песницу и радикално језгро тадашњих протеста. Део ових појединаца, организатори антидржавних протеста у Словачкој потом су покушали да пребаце у Братиславу, али су у томе били спречени благовременом реакцијом безбедносних служби.
Но, имамо ли гаранције да ”тридесет индијанаца” којима располаже Ђорђевић такође нису милитанти из неке друге државе? Он сам каже да су они ”тако нешто већ радили”, стога питање које се поставља јесте где?
Уместо закључка
У нашим првим текстовима објављеним када је актуелна политичка криза била тек у настајању, писали смо да протестни покрет представља дубоко поларизујуће питање чиме је његова вишезначности и сложеност била потпуно скрајнута у корист емотивног за-или-против приступа — управо ово одсуство критичког приступа дало је НВО сектору, филијалама ДС-а и другим заступницима западних интереса неопходан маневарски простор да они дођу до ситуације у којој озбиљно разматрају перспективе извођења државног удара.
У неку руку, ово није неразумљиво — видевши изузетан одзив јавности, ванстраначку мотивациону силу у форми формално аполитичних студената, многи су пожелели да постану део нечег великог што може променити будућност читавог друштва. Само што су исто то помислили и лидери организација који су прошли кроз бројне обуке разних фондација и организација које и даље слободно делују у нашој земљи. И тешко је не запитати се — зар смо мислили да они неће покушати да искористе исту прилику?
