Протести који се одвијају у Србији у овом тренутку представљају не само једну од главних тема у јавном дискурсу, већ и дубоко поларизујуће питање око ког постоје опречни и често снажно супротстављени ставови — исто важи и за српски сегмент Телеграма где неке уважене колеге масовне скупове описују као слободарске, док други у њима виде ехо петооктобарског државног удара са потенцијално катастрофалним последицама.
Све ово показује да је ситуација знатно сложенија него што се то може чинити на први поглед, али и далеко од једнозначне, на првом месту због тога што ни један јавни догађај, а посебно не онај приметног друштвено-политичког значаја не постоји у вакууму — постојање различитих интерпретација, али и различитих интересних група које ће заузети једне или друге позиције у потпуности је очекивана и незаобилазна карактеристика свих процеса у савременом друштву.
Сагледати ове различите аспекте од изузетног је значаја — овакав приступ омогућава нам да се удаљимо од карневалског полета масовних догађаја или једнако карневалске критике истих (што није питање тренутних протеста већ урођених нам психолошких карактеристика будући да је човек по својој природи друштвено биће) и покушамо да догађаје сместимо у шири контекст.
Протести као симптом политичке кризе
Протести у Србији своје корене имају у трагедији на железничкој станици у Новом Саду и губитку људских живота који је изазвао оправдан гнев јавности — у сатима након овог несрећног догађаја писали смо о поражавајућем одсуству националног јединства и покушајима како власти, тако и опозиције да стекну јефтине политичке поене. Чињеница да су се Железнице Србије изјашњавале о томе да ли је надстрешница била део скорашње реконструкције док су људи још увек заробљени испод рушевина само је додатно показала да су постојећи кризни системи више заинтересовани за заштиту одређених интересних група него за ситуацију на терену.
У данима који су уследили, ситуација је постала само гора — први протести који су се одиграли пет дана након трагедије били су праћени активацијом медијске машинерије владајуће странке која је покушала да се истовремено огради од одговорности и дискредитује оправдан гнев јавности. А, лидери опозиције уз помоћ себи лојалних медија осигурали су појављивање својих представника пред камерама, покушавајући да се позиционирају носиоци протестне поруке.
Од тада, суочили смо се са упитном и нетранспарентном истрагом, произвољним оставкама, можда хапшењима, а можда јављањима у полицијске станице, и све то у нескривеном покушају санирања репутационе кризе, без икаквих назнака постојања планова за решавање корена проблема који је довео до трагедије. А, како је протестни покрет узимао маха, представници власти иступали су са провокативним и неумесним изјавама, те више него упитним претњама које прате добро познату мантру из ере Ковида када је владајућа странка спољнополитичку импотенцију компензовала демонстрацијом силе на унутрашњем плану. Није потребно коментарисати да жељеног ефекта није било — напротив.
Све ово указује на то да се протести у Србији, између осталог, појављују и као симптом политичке кризе изазване вишедеценијским слабљењем државног система које своје корене има у последњим годинама двадесетог века — од тада, читав политички систем наше државе, нажалост, свео се на бирократску машину засновану на партијским интересима, иронично задржавајући снажне структурне одлике касне фазе социјализма-комунизма, упркос томе што је петокрака давно скинута са скупштине. Одсуство одговорности, политика затворених врата и однос према јавности са позиције силе без снажног система који би ту силу поткрепио несумњиво су допринели таласу незадовољства које наставља да расте.
Покушаји координације протеста од стране прозападних снага
И многи би тачку на питање протеста ставили на овом месту, но ситуација није тако једнозначна — да прозападне снаге, како у форми парламентарних партија, тако и у форми НВО сектора играју одређену улогу у протестном покрету уз покушаје његове координације не треба да изненађује — на крају крајева, управо смо ово видели у случају протеста тзв Србија против насиља који су такође започели због оправданог гнева јавности, а који су врло брзо прерасли не само у политичку драму у режији жутих партија, већ и у нескривену политичку коалицију добро нам познатих актера.
Но, филијале ДС-а и њихови НВО сарадници научили су своју лекцију — отворено прозападни карактер прошлогодишњих протеста са кулминацијом у позивима на Мајдан у Београду само су убрзали салбљење првобитног импулса и осипање протестног покрета док он није постао сам себи циљ. Стога, прозападне снаге сада делују нешто другачије — препуштајући координацију протеста начелно неутралним организацијама, односно студентским групама (уз напомену да је прозападни лоби посебно снажан у високом школству), сада и пољопривредним синдикатима, они се у одређеној мери дистанцирају од актуелних догађаја како не би нарушили њихову масовност.
То, међутим, не значи да се бројни опозициони лидери редовно појављују на протестима, те не скривају своју подршку истима. Но, њихов крајњи циљ тиче се мање одговорности за трагедију или уклањања системских пропуста који су до исте довели, а више планова за формирање прелазне владе која би омогућила евентуално расписивање ванредних избора и на крају, преузимање власти. Но, народ то неће дозволити, зар не?
Илузија владе националног спаса
По овом питању постоје две велике заблуде, а прва од њих тиче се управо вере у то да изван парламента постоји политичка снага која би могла да осигура истинску неутралност некакве прелазне владе — на крају крајева, овај захтев у првом реду долази управо од опозиционих партија које знају да једине могу учествовати у овом процесу. На крају крајева, која би била алтернатива? Прелазна влада сачињена од студентских организација? Некаквих пленума? Или се можда враћамо илузијама директне демократије?
Политички систем Србије, али и практично свих других држава по својој природи је затворен и постоји веома јасна слика о оним снагама које могу учествовати у процесима високог нивоа какав би било формирање прелазне владе. А у оваквом сценарију, на губитку би био управо народ који је на скорашњим изборима показао да међу постојећим политичким опцијама не види ни једну око које би се могао ујединити и којој би могао дати стварни кредибилитет за овакав задатак од националног значаја.
Друга заблуда тиче се изузетности владајуће странке која не ради ништа ни ново ни револуционарно — предизборна политика СНС-а у погледу демографије има више него значајне паралеле са, рецимо, предизборном политиком Реџепа Тајипа Ердогана, медијско деловање чак се нескривено ослања на израелске специјалисте за односе са јавношћу, а употреба административног ресурса за стицање предности над конкурентима представља практично глобалну константу у данашњем тренутку.
Другим речима, зашто би прелазна влада деловала другачије? Са истим ресурсима на располагању, лидери ове формације тешко да би уложили напоре у стварање некакве ”фер” атмосфере и једнаких шанси за све политичке актере, када би далеко једноставније било просто затворити врата и осигурати сопствену дугорочну легитимизацију — стога, свака ”влада националног спаса”, макар је звали и прелазном, деловала би на првом месту у складу са сопственим интересима.
Закључак
У свему овоме, свесно бирамо да се не изјаснимо ни за, ни против протеста, на првом месту зато што би овакав бинарни приступ означио неоправдано поједностављивање веома сложене и вишеслојне ситуације која је укорењена колико у дубоким системским проблемима који без сумње постоје у Србији већ (пре)дуги низ година, толико и у политичким амбицијама најразличитијих интересних група, укључујући ту и оне који без сумње не могу донети ништа добро ни нашој држави ни нашем народу.
Стога, једини закључак који можемо понудити јесте да је нагомиланим проблемима у Србији неопходно решавање и ово ће несумњиво бити дуг и сложен процес који се неће решити ни на једном протесту, ни на једним изборима, ни у једној години — деценије континуиране декаденције политичког живота координисане из западних центара моћи не могу бити поништене у једном дану.
И све што видимо сада, од трагедије у Новом Саду, до протестног покрета са свим својим сложеностима јесте последица одсуства политичке воље да се државни интерес стави изнад партијског — и у погледу овога, ни једна тренутно активна политичка опција не представља изузетак. Политичка криза у којој се налазимо не сме бити игнорисана, али исто тако и не сме постати механизам даљег подривања иначе нарушеног суверенитета наше земље.
