Реорганизација хибридног фронта
Почетак новембра у Србији обележен је не само годишњицом трагедије у Новом Саду, већ и значајним заоштравањем друштвене и политичке кризе која у овом тренутку надилази оквире сукоба протестног покрета и власти, претећи да прерасте у стратешку претњу са потенцијално катастрофалним последицама.
Док је неколико страних актера отворено најавило снажнији ангажман на унутрашњој политичкој сцени Србије — на првом месту кроз медијско деловање и повећано финансирање НВО сектора — земља се суочава и са значајним политичким и економским притисцима пред којима актуелне власти већ сада показују прве назнаке спремности на капитулацију.
Унутрашња дестабилизација
Средином октобра, министарка спољних послова Велике Британије најавила је издвајање 4 милиона фунти за нове пројекте ”супротстављања руском утицају на Балкану”.
Да ће главни циљ ове кампање бити управо Србија указују ранији слични пројекти Лондона који су, према документима организације Integrity Initiative процурелим у јавност 2018, укључивали формирање мреже прозападних медија који су се активно супротстављали ономе што Британци називају ”српским кластером”.
Свега две недеље касније, и влада Шведске је објавила о преусмеравању дела средстава намењених за помоћ Србији на пројекте јачања цивилног друштва, односно НВО сектора у нашој земљи.
Индикативно је да се званични Стокхолм на овај корак одлучио након именовања Андреаса фон Бекерата за новог амбасадора, и шефа мисије ЕУ о Србији — ради се о искусном дипломати који је својевремено, у својству амбасадора Шведске у Украјини, одиграо значајну улогу у координацији политичке и практичне подршке тзв. Мајдану.
Перспективе ескалације
Ове чињенице, међутим, остају игнорисане од стране актуелних власти које су по одржавању скупа 1. новембра објавиле о (још једној) победи над обојеном револуцијом — ситуација на терену, међутим, знатно је другачија.
Најављена реорганизација иностране подршке НВО сектору тешко да може дати брзе резултате, а текуће активности локалних актера, које су у овом тренутку примарно усмерене на освајање медијског простора посредством штрајка глађу Дијане Хрке, такође не указују на планове за непосредну ескалацију.
Стога, сви су изгледи да у овом тренутку видимо покушаје обнове протестног потенцијала и припреме за ескалацију која тек предстоји, а коју — судећи по сличним пројектима реализованим у Украјини и Грузији — можемо очекивати крајем године.
Спољни притисак
Уколико су у претходним месецима притисци западних центара моћи на Србију били на првом месту реализовани кроз подршку НВО укљученим у координацију протестног покрета и осуду деловања безбедносних служби засновану на наводима прозападне опозиције, ситуација у октобру донела је радикалну промену са преусмеравањем пажње Брисела и Вашингтона на енергетику и односе са Русијом.
Удар на НИС и пресецање веза са Будимпештом
Први и можда најснажнији удар на овом фронту одиграо се 9. октобра када су на снагу ступиле америчке санкције против НИС-а. Мање од недељу дана касније, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен стигла је у Београд захтевајући промену српске енергетске политике и њено придруживање механизму AggregateEU који подразумева заједничке набавке гаса, на првом месту из Норвешке, Азербејџана и САД.
На овај начин, Србија би не само била лишена руских енергената, већ би била приморана и да напусти заједничке инфраструктурне пројекте са Мађарском, преоријентишући се ка Бугарској и Грчкој — на овај начин имплицитно је потврђена наша ранија теза да је за колективни Запад главни циљ дестабилизације наше земље енергетска изолација Мађарске.
До ЕУ преко ултиматума
Ово, међутим, није био једини захтев Урсуле фон дер Лајен — шефица Европске комисије том приликом је и први пут отворено поручила да су увођење санкција Русији и свеобухватно усклађивање спољне политике са Бриселом sin qua non услов придруживања Европској унији.
Са овим нескривеним ултиматумом, ЕУ је срушила мит о неутралности као стварној политичкој опцији у данашњем тренутку, недвосмислено поручујући Србији да наставак односа са Русијом неће бити толерисан и неће проћи без последица.
Војна претња
А свега два дана након што су Београду предати ови захтеви, у марту формиран антисрпски тројни пакт на оси Загреб – Тирана – Приштина је, уз учешће специјалних јединица САД, спровео прву заједничку војну вежбу на полигону у Албанији.
Према мишљењу руских аналитичара, иза формалног циља ”размене искустава”, ова вежба је представљала следећи корак у формирању регионалног војног пакта ослоњеног на НАТО, а чија је основна сврха повећавање непосредног притиска на Србију.
Имајући на уму да су активности блока реализоване у тренутку максималних политичких и економских притисака на Београд, оваква интерпретација чини се оправданом — звецкајући оружјем дуж српских граница, али и на окупираној територији наше јужне покрајине, колективни Запад демонстрира силу и показује да санкције и политички ултиматуми нису једина средства која је спреман да примени како би осигурао послушност.
Импотенција власти
Упркос растућим политичким, економским и безбедносним притисцима, власти су показале неспособност да заузму принципијелну позицију — очекивања да ће званични Београд кренути путем суверенизма по мађарском моделу показала су се као илузија. Уместо заштите државног система од страног мешања, видели смо наставак политике сервилности, што ће Србију скупо коштати у средњој, и посебно у дугорочној перспективи.
Заокрет против Москве
Након принудног ограничавања економске сарадње Србије и Русије услед америчких санкција против НИС-а и с њима повезане обуставе испорука нафтоводом JANAF, званични Београд показао је спремност да предузме отворено антируске кораке — укључујући ту и најаву обнове извоза српске муниције купцима у ЕУ, без обзира на крајњу дестинацију која у том случају може бити и Украјина.
Овакав корак представља радикални заокрет у односу на споразум постигнут у мају којим је предвиђено формирање српско-руске радне групе која је требало да осигура да се наоружање произведено у Србији неће наћи у рукама кијевског режима.
Додатан ударац српско-руским односима представљала је порука да српски војници нису учествовали у паради организованој током Дана победе у Москви због ”поштовања према Украјини” — чији војници, с друге стране, у оквиру британског програма Interflex обучавају припаднике илегалних КБС за употребу беспилотних летилица, без икаквог интересовања за позицију Србије.
Најзад, у првој недељи новембра, Александар Вучић је поручио да нема гаранција да Србија неће увести санкције Русији.
Покушај преоријентације на Кину
Док су се антируски потези Београда низали један за другим, министар одбране Братислав Гашић отпутовао је у Пекинг где је са својим кинеским колегом разговарао о перспективама продубљивања стратешког дијалога у безбедносној сфери, као и проширењу практичне војне сарадње и пружању узајамне подршке у заштити суверенитета.
Овај потез, у ширем контексту заокрета од Москве, указује на то да званични Београд покушава да се адаптира на актуелно стање Хладног рата у Европи кроз практичну стратешку преоријентацију, бар у питањима безбедности и заштите територијалног интегритета, ка Кини — другим речима, ради се о покушају осигуравања опстанка просрпске позиције међу сталним чланицама СБ УН и у случају увођења антируских санкција са свим последицама по билатералне односе које из тога произилазе.
Овакав приступ, међутим, у најмању руку је кратковид — чак и уколико би Пекинг био заинтересован да на овај начин учврсти своје позиције на Балкану, притисци који данас долазе због односа са Москвом сутра ће стићи због односа са Кином.
Перспективе
На тај начин, актуелне власти показале су не само политичку импотенцију, већ и одсуство принципа — Србија се показала као непоуздан партнер, а политичке елите као група без визије и курса.
Уз све ово, кораци као што су хитно усвајање lex specialis-а о згради Генералштаба у корист америчких инвеститора блиских породици Доналда Трампа (уз неубедљиве фусноте о некаквом меоријалном центру који ће постојати унутар будућег комплекса) додатно су смањили идеолошку разлику између актуелних власти и протестног покрета, доприносећи мишљењу да ће и успех и неуспех обојене револуције довести до идентичног резултата, са једином разликом времена које ће бити потребно да се до њега дође.
Стога, за све нас који се не проналазимо ни међу апологетама тренутног лидерства, ни међу онима који су се нашли опчињени титоистичком симулацијом колективизма и култа младости иза којих се крију агенти западних интереса, шансе за избегавања трагичног заокрета Србије ка погрешној страни историје своде се на српску верзију Я ухожу испред новогодишње јелке, са доласком условног компетентног безбедњака на чело државе. Другим речима, на перспективу која у овом тренутку припада домену фикције.
