Пише: Радомир Јеринић, уредник канала Рог Слободе

Оно око чега ће засигурно увек постојати консензус код здраворазумских грађана Републике Србије је врло скептичан став по питању свега што има везе са високим школством/академијом будући да је познато да се значајан део и финансија и студентских организација финансира што директно из ЕУ, што из НВО сектора.

Наравно, иако је тренд вазалских уплитања Запада у све поре друштва у свом зениту био пре безмало четврт века, судећи по случају Динко Грухоњић из марта, верујем да није ништа боља ситуација ни сада. Наравно, све то не доводи у питање ни искреност, ни добре намере неких учесника блокада, али доводи у питање интересне групе које могу покушати да или у некој мери већ координишу протестни покрет

Из личног угла, ово је и очекивано, у Србији постоји велика медијска снага у тој фрази „студенти изашли на улице„, да ли је можда то неки ехо оног Титовог “студенти су у праву“, може се дискутовати.

Морали би бити опрезни, ако не због непосредних организатора, онда због оних интересних група које покушавају да координишу протестним покретом и искористе га за своје политичке циљеве који тешко да имају везе са декларисаним циљевима. Не би био први пут, нажалост, да видимо жуте да потпуно преузимају нешто што је почело као оправдано незадовољство. А, у случају универзитета, њихове полуге утицаја посебно су јаке због врло моћног прозападног лобија који је преко Универзитета у Београду спроводио разне више него упитне активности. Но, на то ћемо се вратити нешто касније.

Хајка на Чедомира Антића

У Србији је ових дана на делу несвакидашњи призор – док су појединци за себе приграбили право да протестују, свима који им се не придруже одузели су право да не протестују.

Како изгледа „освета“ студената, али и оних који их подржавају, а могуће и подстичу на блокаде, у случају да не желите да им се прикључите, на својој кожи осетио је професор историје на Филозофском факултету Чедомир Антић.

Одлука Антића да не изађе на улицу, већ да одржи предавање на факултету била је окидач за хајку која је покренута против њега.

Његова фотографија, малтене у виду потернице, дели се на друштвеним мрежама, а овој хајци прикључио и некадашњи потпредседник Владе Покрајине Војводине Горан Јешић који је након хапшења у Новом Саду постао својеврсна икона протеста.

Кад студенти покушавају да истарају професоре са наставе

Нећу да терам Норијегу Хитлером, хоћу да Србија буде демократска, правна држава, а не да је воде фашисти, анархисти или комунисти, поручује Антић у изјави за РТ Балкан. Напомиње да постоје правила како се на факултету подиже протест, да она у овом случају нису испоштована и указује да су то радили само фашисти и комунисти.

Ово није ни студентски протест ни штајк, већ покушај групе анархиста да буду политички значајни. Они који ово раде нису у стању да напуне плато, а камоли да пођу улицама Београда. Једино решење им је да истерују професоре са наставе. Професор никога није терао да остане на предавању, свима је рекао да могу да оду, али је он остао до краја на настави радећи свој посао.

Како напомиње, већина студената који врше блокаду нити су његови студенти, нити су са Филозофског факултета. Млади нису свете краве, није све што раде добро зато што су млади. То смо већ имали 1944. па су урадили ово где смо сада. То што је неко сада млад или је био млад, или ће бити за 2.000 година млад, не значи да је у праву. Истиче да он не комуницира пиштаљкама већ разговара са људима, а не са анархистичким пленумима.

Дух петооктобарске окупације

Протести који су започели као реакција на трагични пад надстрешнице у Новом Саду прерастају у политичку борбу са јасним спољним утицајем. Док прозападна опозиција, презрена од већине народа, гура студенте у први план, видљив је покушај оживљавања старих политичких пројеката уз подршку западних фактора. Истовремено, Србија остаје талац истрошених политичара и истих сценарија, док народ жуди за нечем новим – решењима која не долазе од лица попут Ђиласа, Тепићке или аутономаша, већ од истинских промена које ће земљу извући из зачараног круга.

Протести који већ данима потресају Србију, наводно у знак револта због пада надстрешнице у Новом Саду, добијају нову димензију. Док су опозициони лидери као што је Драган Ђилас на први поглед „немешани“, али са нескривеном подршком студентским протестима, сценарио који се одвија пред нашим очима делује као добро разрађена шема са дубоком спољашњом координацијом. Народ који је до сада презрео прозападну опозицију сада посматра како се њихова деца и студенти користе као пешадија у политичкој борби.

Не можемо а да не приметимо сличности са прошлим временима. Сетимо се како је својевремено Чедомир Јовановић био на челу студентских протеста деведесетих, који су у кључним тренуцима спојени са политичким колонама опозиције. Данас, на сцени имамо младе активисте, попут Павла Цицварића, који делују као модерна верзија Чеде, истурени у први план као „глас младих“. Идеја је јасна – ако протести добију довољан замах, опозиција ће покушати да споји свој покрет са студентским, што би омогућило нову дозу енергије прозападним партијама које већ годинама тапкају у месту.

Студентске блокаде које тренутно паралишу више факултета широм Србије само су врх леденог брега. Иза њих стоје професори блиски невладиним организацијама и прозападним структурама, које су одавно уткале своје утицаје у академске кругове. Њихова улога је кључна – они обезбеђују инфраструктуру и идеолошку подршку овим протестима, представљајући их као спонтане. Међутим, стварност је другачија. У питању је пажљиво планирана акција чији је крајњи циљ оживљавање прозападне опозиције кроз подршку младих, који су до сада углавном били политички апатични.

Шта се дешава ако протести не успеју одмах? За прозападне структуре и њихове политичке пулене нема велике штете. Чак и неуспех из прве омогућава им да добију нешто што им је дуго недостајало – подршку нових, младих лица. Уместо испражњених кадрова попут Борка Стефановића, на сцену ступају млади активисти који су идеолошки обликовани у невладиним круговима и припремљени за преузимање политичких функција.

Народ ово препознаје. Све је више коментара који указују на чињеницу да опозиција користи децу и студенте као политичке штитове, како би се заштитила од заслужених критика. Протести нису спонтани – то је последица координације из страних амбасада и невладиних канала који имају дугу историју оваквих активности. Народ више не наседа на овај сценарио, али остаје питање – колико ће трајати пре него што млади, који су сада наивно гурнути у први план, схвате да су искоришћени у игри великих?

Ситуација у Србији заиста није сјајна. Проблеми у правосуђу, економске тензије, незадовољство грађана и политичке поделе не остављају много простора за оптимизам. Али једно је сигурно – нико ко је проживео последице петооктобарских промена не жели повратак Драгана Ђиласа и потпуне западне окупације, која је оставила Србију економски осакаћену и политички подељену. Народу је потребно нешто ново, нешто што ће пружити реалну наду и коначно решење за нагомилане проблеме. То ново, међутим, неће доћи од истрошених лица попут Маринике Тепић, Микија Алексића или Јанка Веселиновића, који су симболи старих политика. Посебно не од аутономаша, који у овој ситуацији виде прилику за остварење својих давно познатих планова – одвајање Војводине и стварање још једне „републике“ на тлу Србије. Овакви сценарији не решавају проблеме већ само продубљују кризу у којој се налазимо.

Српски политички аутизам

Ми Срби, у политичко-аналитичком смислу, смо склони константном машењу поенте у исказивању свог бунта, те зато никада ништа не постижемо. Пре свега, кривица није исто што и одговорност, као што правда није исто што и право. Узалудно је истовремено тражити на стотине различитих захтева, где ће свако додати лични захтев у зависности од емоција и афинитета. Дисперзија кривице се управо постиже детињастим певушењем слогана “Руке су вам крваве“. 

Уколико се талас “анти-Вучићизма“ настави, и докле год постоје облици живота који га криве за апсолутно све што се око нас дешава, због својих личних комплекса и неостварености, докле год Н1/Нова С наставе са аутоколонијалним аутоголовима у пакету са политичком бламажом прозападне опозиције, владаће он нама још коју деценију, јер гомилом идиота није тешко владати. Једноставно је, уколико је за све крив – ни за шта није крив.

Режим Александра Вучића не влада због подршке трећине народа, већ влада због друге трећине која је душевно оболела и ментално ограничена, којима је он председник подједнако, и велика вероватноћа да је и већа опсесија него онима који на њега гледају месијански, такозвани ботови. 

Објективно говорећи, суверена власт СНС-а долази и као тужна последица наше просрпске, здраве трећине, која остаје паралисана у неверици који избор има пред собом. Власт ће делимично привести правди одговорне, што је већ симболички и учинила, што ће саму “опозицију“ учинити ситом, а власт ће у пребројавању снага поново бити на броју. И тако све у бесконачном циклусу понављања српског полтичког апсурда.

Емоција је убица број један рационалности у политици, те с тим у вези сваки проблем у комуникацији долази од неразумевања шта саговорник говори. Једна болна истина политичке дискусије је та што се мора бити минимум просечан у нивоу свести и знања, баш као и аутор овог текста. Не чак ни натпросечан, али да би се иоле успешно испратило ово о чему пишем, не сме се бити испод просечне свести и политичког знања.

Уколико се некоме не свиђа или га је моје писаније наљутило, нека од овога тренутка стане са читањем, јер је сваки човек који не познаје основе овде сувишан. Апропо тога што са затвореним и идеолошки острашћеним умом нема дискусије, главни разлог зашто овакве људе треба избегавати је чување сопственог душеног мира. Моја препорука студентима и свима онима који у овоме виде бескомпромисну борбу против “диктатора“, је да наставе са перформансима паљења лампи на паметном телефону, фарбањем дланова и тапшањем уз полтичке слогане. Највише ће на то рукама пљескати онај који вам је опсесија, и смеје се.

Вреди се помирити са чињеницом да је свако мишљење које је комплексније од полтичких фраза и узвика од максимално три речи, као и рационална и тачно усмерена критика – ботовање. На том смо нивоу.

Евроатлантска окупација српског школства

Што се тиче Универзитета, своди се на то да се сви научно-истраживачки институти готово у потпуности финансирају из фондова ЕУ, а објављивање текстова у акредитованим научним часописима је обавезно и за запослене на универзитету, и за студенте који претендују на докторат. И ту наилазимо на проблем уређивачке политике ако се тако може назвати — примера ради, од мог пријатеља се једном приликом захтевало да текст за објављивање преда поново, али на латиници (на Универзитету у Београду!)

Међутим, наводно студентске организације су, из личног искуства, практично у потпуности под контролом НВО сектора, раније је посебно био заступљен Хелсиншки одбор, док је касније почео је да јача Youth Initiative for Human Rights, односно Иницијатива младих за људска права.

Њихове активности јако су занимљиве — примера ради, поједину студенти су преко клубова студената учествовали у такозваним „студентским посетама“ које формално служе размени искустава и успостављању контаката. Међутим, неке од конкретних посета биле су усмерене на Будимпешту где студенти учествовали у протестима против Виктора Орбана, или после и у Краков када су се тамо одржавали митинг и контрамитинг за/против тзв параде поноса.

Једнако је интересантно и у супротном смеру — последње што поуздано знам је да када су стране амбасаде за 24. фебруар организовале про-украјинске активности у Београду, управо је преко клубова студената доведен огроман број младих из Естоније и Литваније који су догађајима дали додатну масовност.

Они који се истакну у овим активностима обично добијају дуже премештаје кроз програм ЕРАСМУС+ који је такође финансиран из ЕУ, а овај програм директно је повезан са некадашњом Кровном организацијом младих (из које је потом и настао YIHR) која је својевремено боравила у посети немачком министарству спољних послова (!) које је, ако се не варам, око 2012. директно подржало ове програме размене.

Непосреда познаница која је отишла овим „вишим“ путем и сада ради при организацији Canvas чију су првобитну поставку сачињавали лидери Отпора. Има ту још много штошта, али то већ залази изван питања универзитета и тиче се већ мреже НВО које делују у Србији што је друга тема о којој се може много рећи, но свакако ситуација је, нажалост, врло тешка и положаји прозападних снага су врло врло снажни.

Драги студенти

У времену када је сваки динар који родитељи издвајају за ваше школовање често резултат њиховог тешког рада, а сваки ваш дан испуњен борбом за боље сутра, питам се – да ли сте свесни у чијој игри учествујете? Тренутни протести који потресају Србију наводно су ваш глас незадовољства, али ко заправо профитира од ваше енергије и жртве? Људи попут Цицварића и Миле Пајић, професионални протестанти, своју улогу ће добро наплатити, а ви, драги студенти, остаћете са губицима које нико неће надокнадити.

Ваши захтеви, уместо да буду јасни и усмерени на праве проблеме који вас погађају, изгледају као магловита бујица општих фраза, која више користи нечијој политичкој агенди него вашем добру. Уместо да чујемо питања о превисоким школаринама које многи од вас и ваши родитељи једва подносе, причамо о општим паролама. Где је протест због све виших станарина, које вас приморавају да живите у недостојним условима? Зар није важније да се поставе захтеви који ће вам помоћи да завршите студије и изађете у живот без терета дугова?

Не, уместо тога, чини се да је ваша енергија усмерена у правцу који не води решењу ваших проблема. Захтеви које чујемо делују као да су написани негде другде – у канцеларијама оних који вам аплаудирају из позадине, али који никада нису искусили ваше проблеме. Ти људи, који су данас најгласнији у вашој „подршци“, веома добро знају како да од ваше борбе направе средство за сопствени успех. Док они од овога буду профитирали, ви ћете остати сами, без иједног динара који сте уложили, без дана живота који сте изгубили у овим играма.

Родитељи који се одричу свега да би вас школовали заслужују одговорност – и од вас, и од система. Они који приватно плаћају школарине, станарине, превоз, често одвајају од својих основних потреба, а ваше дане на улицама нико им неће надокнадити. Зашто, онда, ваши захтеви нису усмерени управо на ове проблеме? Зашто не тражите боље услове за студирање, већ дозвољавате да вас користе за циљеве који немају везе са вашим животима?

Ако већ говорите о промени система, запитајте се ко су они који су створили систем против ког се данас борите. Ко је увео болоњски систем, који је ваше школовање претворио у бесконачну трку за бодовима? Ко је дозволио да медијски простор заузму ријалити програми који су поткопали све моралне и друштвене вредности? Баш они који данас галаме најгласније, функционери и активисти оне исте опозиције која сада говори о „моралу“ и „правди“.

На крају, поставља се питање: где је ваша побуна против њих? Зашто не поставите захтеве који се односе на право образовање, поштен систем и заштиту ваших интереса? Уместо да их подржавате, захтевајте одговорност од оних који су деценијама урушавали темеље друштва.

Драги студенти, време је да преузмете ствар у своје руке. Не дозволите да будете пиони у игри у којој ћете ви изгубити све, а неко други све добити. Ваш глас је драгоцен, али само ако га усмерите на праве проблеме и поставите праве захтеве.

Промене неће доћи ако само понављате туђе пароле. Промене ће доћи када ви, као носиоци будућности, поставите питања и захтеве који ће заиста решити ваше проблеме. Не дозволите да вас искористе они који се годинама нису борили за вас, већ само за своје интересе. Ви сте ти који можете направити разлику, али само ако мислите својом главом и борите се за оно што је заиста важно.

Српска крајност и методе обмане

Народ је опет отишао у крајност, па је напад родољуба на западне агентуре схваћен као одвраћање пажње од одговорности СНС. Тако, све чешће се прозивке западних агентура виде као аналогије СНС компаративне политике, где се кроз блато режимских медија провлачи понеког антисрбина попут Динка, како би председник деловао као велики Србин у односу на њега. Надамо се да ова нова крајност неће превише узети маха, но руку на срце, то има и својих добрих страна.

Чињеница да је Вучић, кад је тешко усмеравао своју пропагандну машинерију на  фондашке паразите на државном буџету, и што је свако мало “вадио“ Грухоњића, Ђиласа или Маринику у служби плашења васколиког српства, не значи да порески обвезници Србије треба да издржавају ове преплаћене глумце из лоших водвиља, јавних кућа, институција и кабареа. 

Од 2017. године СНС беспоговорно спроводи западне планове за НВО сектор, тако се већина ових агентурних уљеза нашла на државним јаслама, на факултетима, медијима, републичким комисијама и разним истакнутим радним местима у власти и јавним предузећима, као и на фондовима српских министарстава. Тако да је данас, све са НВО и ГОНГО структурама преоптерећеним на буџет, немогуће одредити где престаје невладин сектор у власти, а где почиње напредњаштво. То је постала иста јавна кућа, иста инцестуозна породица у симбиози, која клања исти намаз ка Вашингтону, са ситним несугласицама око прерасподеле новца.

Оно што је добро код новонасталог неповерења у Срба, народ се више не прима на лоше перформансе шатро власти и шатро – опозиције, схватајући сложено прожимање и симбиозу издајничких паразита свих боја на политичкој сцени. Александар Вучић остаје са “офуцаним“ и излизаним триковима које више не може да представи народу, без кеца из рукава и џепног Драгана Ђиласа. И Тако, протести у Новом Саду након трагедије, масивност након отпочињања блокада факултета су, први пут од петооктобарског пуча, дала наду за простор о озбиљном говору о политичком сазревању и стасавању политичке мудрости српског народа.

Наш народ је већински успео да се ишчупа из менталних МИ6 матрица, потребно је задати последњи ударац заблуди да парламентарна демократија и избори у режији англоса могу да донесу сувереност и ослобођење, или било какву суштинску промену. Само огањ и мач.

Коме није било довољно да то схвати након поништене изборне победе Шешеља, НАТО референдума у Македонији, или након што је Ђедов мезимац Криви признао репубљик косова након три дана на власти у ЦГ, има свеж пример Румуније, можда најбољи од свих.

Румунију je Џорџ Буш ономад назвао НАТО копљем ка истоку (Русији). Зар ико при здравом разуму верује да би англоамерички грабљивци допустили да им Украјина 2, тј. Румунија, изненада добије председника по вољи народа, а који благонаклоно гледа на дипломатске и билатералне односе са Русијом? 

Механизми држања народа у инертности

У свету манипулације, поготово на елитном нивоу на којем се континуирано спроводи инжињеринг српског народа, постоје три најубитачније технике којима се народ држи у стању амортизације.

Перформанси, којима се ствара привид да се предузима нека конкретна акција против режима. Уједно се на тај начин ствара утисак да је на власти нека демократска структура коју погађају такве ствари, а не криминални картел.

Политилки хумор, којим разни Кесићи и Ивановићи преко исмевања представника режима изазивају код гледалаца ослобађање од негативних емоција кроз смех. На тај начин народ се годинама смеје онима који га годинама пљачкају и продају. Што су пљачка и издаја веће, то су комичари забавнији. Кроз смех се народ осећа супериорним над онима којима је подређен. Уместо да их склони са власти, он је задовољен тиме што су предмет исмевања. У смеху проналази освету, а не у деловању.

Шетње, којима се каналише бес народа у тренуцима велике трагедије или издаје националних интереса. Оне су крајње средство када другим методама народ није могуће задржати код куће.

Креирање нарације

Пређимо на оно што се овде дешава. Да ли сте приметили радикалну промену реторике за једну те исту врсту догађаја, за само девет месеци? Сећате ли се пролећне блокаде Филозофског факултета у Новом Саду због Динка Грухоњића? Како су се звали ти ученици?

– група људи “ („Слободна Европа“);

група младих , углавном младића“ (021);

–  Група људи  је упала на Филозофски факултет“ (назив), „углавном млађи мушкарци који  личе на обожаватеље “ (Н1);

– “група младића и девојака,  у мајицама са ликовима осуђених ратних злочинаца и злочинаца “ („Време  )

– „стотине млађих људи и студената“; „у холу Филозофског факултета заправо је најмање студената ове зграде, а добар део окупљених уопште нису студенти, већ  младићи повезани са десничарским организацијама  и владајућим режимом” („Данас  ).

Блокада истог факултета, само девет месеци касније, одједном је описана у сасвим другом лексикону.

-„ Студенти  Филозофског факултета у Новом Саду, који су данас започели блокаду“ („Данас  );

-„ Студенти  блокирају Филозофски факултет у Новом Саду трећи дан заредом“ (поднаслов; 021).

-„ студенте је једногласно подржао Одсек за медијске студије“; „ студенти  траже оставке и кривичну одговорност…“; „ студенти  траже и отварање све документације…“ (Н1);

-„преговори су вођени  тако што су студенти  блокирали Филозофски факултет у Новом Саду…“; Студенти ће  на пленуму одлучити да ли ће дозволити административним радницима да обрачунавају плате запослених за новембар” (Н1).

Блокадари, тада и данас, нису исти у личном смислу, али у структурном смислу јесу. Већина је студената, али, као и увек, има студената са других факултета, као и падобранаца са стране. Пре девет месеци, међутим, пажљиво је сагледан комплетан састав, процењена политичка опредељења, виђене су мајице, терминолошки се разликовали студенти од нестудента.

Данас, међутим, нема свега тога, већ постоји само јединствена и апстрактна маса студената, која исто мисле, осећају и желе исто, која све обухвата, и која ужива висок и неупитан друштвено-политички статус. Наравно, ако би ови студенти данас подједнако пажљиво гледали, ту би се природно откриле разлике – не само између учесника и неучесника, већ и међу онима који блокирају зграду.

Студенти који протестују не могу се једном ставити под микроскоп и пребројати им свака (политичка) длака, а други пут сагледани из небеске перспективе и третирани као (политички) бестелесна, етерична бића, романтични јунаци који узвишено левитирају ходницима факултета. Претпостављам да би медији требало да нам доследно истраживачки (аналитички) представе стварност, остављајући нас да доносимо закључке. Али очигледно не ове.

На крају крајева, лицемерје њихових двоструких стандарда већ дуго није изненађујуће. Сећате ли се случаја са спомеником Немањи и Балашевићу, пред крај короне?

Када је отворен споменик Стефану Немањи, иако се све дешавало на отвореном, подигла се паника епских размера. “ Плес смрти  око Стефана Немање“, био је наслов на  Новој.рс . „Већина окупљених била је без маски, а  није се поштовала ни дистанца . Многи су носили српске заставе“, згрожен је  Данас .

Коментатор  Нова.рс  користио је изразе “ денс мацабре „, „каприциозна оргија“ и „јесу ли ови људи нормални?“, а Миодраг Мајић је прокоментарисао: „Први корак у превазилажењу ове ситуације била би едукација о томе колико  је то штетно  и како много несреће нам је већ донело   “.

Међутим, само месец дана раније, када је вест о смрти Ђорђа Балашевића масовно изашла у јавност да ода почаст, наслови су били сасвим другачији. Какав опроштај Ђолета,  крцате  новосадске улице и мостови“, гласио је наслов на одушевљеном  Новоја.рс . „ Како је НС испратио свог панонског морнара “, сија поносно Н1. Вечерас на Новосадском кеју ‘Ноћ када је Ђоле пливао Дунавом’“, читамо као наслов у листу  Данас  – све уз опис како су „ хиљаде грађана у миру, са сузама у очима запалиле свећама и са белим ружама у рукама, опростите се од свог панонског морнара“.

Исто понашање – са (анти)епидемијске тачке гледишта, иначе, у оба случаја готово  потпуно безазлено , исти медији и исти људи су га оценили и као „катастрофу“ и као „лепо“ – зависно само од сопствене политичке агенде. Имајте на уму да се у свим овим случајевима не ради о лажи, већ о систематској манипулацији, коју није тако лако препознати. Али, колико год да је наизглед неприметна, ова „информациона” технологија, практикована годинама, меље наш мозак у ситне комадиће.

Ако смо уморни, растројени, изнервирани или збуњени – а ко није – немојте седети испред телевизора. Превариће нас, чак и прекодирати, а да ми то ни не приметимо. Верујмо пре свега ономе што смо видели и чега се јасно сећамо, верујмо свом разуму, а ако сумњамо у то, држимо се оних елементарних вредности којима су нас учили родитељи.

Само тако ћемо моћи да преживимо ова тешка времена, и све ове људе који нам или раде о глави, или хоће да нам направе још једног магарца.

*Део текста господина Антонића преузет на следећем линку: https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/121556-slobodan-antonic-kolumna-rumunija-srbija-mediji-n1-danas/

И тако, лутајући за националним трећим путем у српском политичком животу, фрустрирани чињеницом да смо прошлогодишњим изборима осванули у политичком дуополу проевропске и фолклорно-псеудопатриотске власти са једне, и отворене НАТО опозиције са друге стране – посматрамо на делу још један примерак чувеног феномена „експрес лонца“ (феномен који настаје услед немогућноси артикулације већинске народне воље ни у једној политичкој опцији).

На првим линијама „бескомпромисне борбе против диктатора“ стоје пажљиво одабрани сарадници службе (који су статистичка грешка студената), којима ће ова манифестација непријатности представљати одскочну даску за руководеће позиције у организацијама финансираним од стране дипломатских мисија нама непријатељских земаља. Нешто већа, али свакако мањинска, група студената сачињена је од такозваних „нормија“ односно људи који имају низак потенцијал политичке интелигенције. Краси их политички активизам чији је сам врхунац склапање и изнова рецитовање политичких парола од највише три речи. Такође потенцирају познате мантре о ненасиљу на протестима, као и држање моралних лекција о небитности ко стоји на челу протеста, већ да је једино насушно срушити само једног човека, макар улазили у пакт и са црним ђаволом (познати Вучић дирејнџмент синдром, насталог на основу Трамп дирејнџмент синдрома). Њихова експлоатација над трагично скончаним животима је нешто мањег интезитета, па се уместо доброг удбашког сендвича закључног са високом позицијом невладине организације, ови ограничавају на повремене интервјуе на Н1 и Нова С, који им отварају врата у служби стварања имиџа неких будућих предводника студентских демонстрација. И на крају, долазимо до већинског дела студената – нормалних.

Студенти који су просрпски оријентисани, који су свесни да је њихова љубав према држави, а самим тим према њеним институцијама, много већа од патолошке мржње према Вучићу. Такви студенти су већински, али су у константном губитку. Они ће, у недостатку политичке инфраструктуре у виду патриотске политичке партије која би на најмудрији начин каналисала оправдани бес народа и која би следила политику 80% грађана Србије, као и у недостатку српских аутентичних и суверених медија где би се могао представити већински трећи пут, само изгубити испитни рок, а добити ништа.

У окупационом вртлогу, Србија и сви они који јој желе добро, налазе се између чекића режима који своји опстанак на власти надређује есенцијалним националним интересима, и наковања лажне опозиције са целом инфраструктуром колаборациониста и западних агената који својим аутизмом и аутоколонијалном свешћу чувају владавину Александра Вучића.