Напета политичка ситуација у Румунији јуче је добила нови заокрет са саопштењем председника Клауса Јоханиса, чији је мандат истекао још 21. децембра, да подноси оставку, те да ће обуставити испуњавање председничких дужности 12. фебруара — након тога, улогу ВД председника преузеће председавајући Сенатом и лидер Либералне странке Илије Боложан.
До овог развоја догађаја долази у светлу растућих унутрашњих притисака на Јоханиса који је искористио политичку кризу изазвану поништавањем децембарских избора како би продужио свој мандат упркос упозорењима опозиционих снага да се ради о директном кршењу устава који предвиђа могућност продужетка председничког мандата искључиво у случају ванредног стања или објаве рата — суочивши се са гласањем о опозиву у парламенту, одлазећи председник одлучио је да спречи продубљивање кризе и повуче се пре него што гласање буде одржано.
Позадина догађаја
Унутрашње незадовољство у Румунији у стабилном је порасту још од нескривено политичке одлуке Уставног суда да поништи резултате првог круга председничких избора одржаних у децембру на којима је независни суверенистички кандидат Калин Ђорђеску осигурао учешће у другом кругу — више него упитна образложења ове одлуке, као и противуставни продужетак мандата Клауса Јоханиса само су продубили неповерење јавности према владајућим елитама што је довело до масовних протеста у неколико румунских градова, као и даљем расту популарности Ђорђеска који, према статистичким истраживањима у овом тренутку има око 38% подршке.
С тим на уму, јасно је да је Јоханисова оставка изнуђена кризна мера чији је једини циљ деескалација унутрашње политичке кризе и проширење маневарског простора за прозападне политичке снаге да спроведу неопходне припреме за поновљене председничке изборе у мају — колективни Запад који рачуна на потпуну контролу над Румунијом на овај начин покушао је да, у најмању руку, успори јачање опозиције коју западни медији већ сада називају радикалима, десничарима и популистима.
Чињеница да су западни центри моћи у овој политичкој кризи видели претњу сопственим интересима указује на то да Ђорђеску, као и друге суверенистичке снаге у овом тренутку имају можда и јединствену шансу да искористе постојећи импулс народног незадовољства и зауставе конфронтациону и ратнохушкачку политику актуелних власти — да би у томе успели, међутим, представници опозиционих партија морају наћи заједнички језик и, врло вероватно, изаћи пред јавност са јединственом платформом. Да ли ће у овоме бити успешни показаће време.
Истовремено, о брзој и лакој победи над Западу лојалним елитама не може бити ни речи — упркос дубокој унутрашњој кризи, Букурешт наставља са убрзаном милитаризацијом и припремама за сукоб са Русијом што указује на то да унутар државног апарата и даље постоји велики број заступника интереса Запада који ће, уз координацију Брисела, Лондона и Вашингтона, чинити све што је у њиховој моћи да осигурају пораз суверенистичких снага.
