Још када је у марту ове године објављено да је НАТО почео са изградњом своје нове највеће базе у Европи на територији Румуније, постало је јасно да војни блок под контролом Вашингтона придаје посебан значај нама суседној црноморској држави која је, по свему судећи, одабрана за, у најмању руку, једну од главних улога у будућем рату Запада против Русије.
У месецима који су уследили, Букурешт је посвећено испуњавао задатке који су му постављени, значајно повећавајући своје војне капацитете, купујући значајне количине војне технике како од својих НАТО савезника САД (ловци пете генерације F-35, тенкови M1A2R Abrams, системи ракетне артиљерије HIMARS, системи ПВО MIM-104 Patriot) и Турске (Bayraktar TB2), тако и од Јужне Кореје (самоходне хаубице К9, војно-инжењерска и војно-транспортна возила, артиљеријске гранате).
Оснаживање румунских капацитета ПВО
Крајем године, међутим, пажња Румуније преусмерава се готово у потпуности на системе ПВО који ће, по свему судећи, бити интегрисани како са техником НАТО која је већ размештена на територији земље, тако и са системима чија набавка још увек није објављена, али је у овом тренутку више него очекивана — Букурешт је тако, на пример, издвојио 110 милиона долара за куповину 4 радарске станице AN/MPQ-64 F1 Sentinel које су компатибилне са немачким системом ПВО NASMAS 2 којим Румунија у овом тренутку званично не располаже.
Поред тога, друге чланице НАТО од почетка године пребациле су сопствена средства за откривање и праћење ваздушних циљева на румунску територију — ПВО систем SAMP-T и 4 радара GM200 стигла су из Француске, радар TPS-43 из Шпаније, LANZA LTR-25 из Италије, TPS-80 из САД. Уз то, на нивоу блока донета је одлука о распоређивању напредног теренског центра управљања ваздушним операцијама (Deployable Air Command and Control Centre или DACCC), као и авио-технике у оквиру мисија Јужни Штит и Air Policing Romania на румунским базама.
Једнако је интересантно и да је званични Букурешт у новембру покренуо јавну дебату на тему измене закона о ПВО која би омогућила оружаним снагама земље да обарају потенцијално опасне летилице без објаве ратног стања — многи аналитичари у овом кораку видели су правну припрему за евентуално деловање технике размештене у Румунији против руских ракета или дронова, било изнад Одесе, било у случају директног сукоба Русије и Запада.
Импликације
Улога Румуније у стратешкој концепцији НАТО постаје утолико јаснија уколико је сагледамо у светлу формалног почетка рада противракетне базе блока у Пољској у насељеном пункту Редзиково на северу зељме где је распоређен напредни амерички систем ПРО Aegis Ashore — јасно је да и Варшава и Букурешт имају значајне улоге у противракетном штиту који Вашингтон формира у Европи дуж западних граница Русије и Белорусије. И док је Пољској поверена контрола над северним делом будућег континенталног фронта, Румунија исту улогу игра на југу.
Другим речима, милитаризација Румуније коју можемо пратити у претходним месецима представља само један сегмент далеко ширег пројекта милитаризације источног крила НАТО у припремама за могуће избијање сукоба великих размера на тлу Европе — појављивање технике блока на територијама под контролом Букурешта тако представља део стратегије усмерене на неутрализацију руског ракетног потенцијала.
И с тим на уму, тешко је не запитати се, каква би ситуација била на територији бивше Украјине у овом тренутку да званична Москва 2022. није донела одлуку да заустави агресивну експанзију НАТО и покрене СВО — сви су изгледи да би исток онога што се некада називало Украјином био једнако, ако не и више милитаризован у односу на Румунију. С тим што би сав ПВО и ПРО потенцијал пакта био далеко ближи лансирним положајима руских ракетних снага.
