Од почетка СВО (а, и раније), једини заиста ефикасни капацитети руског информационог ратовања били су неформални извори у виду великих Телеграм канала и личности с њима повезаним на један или други начин.
Но, данашњи догађаји дају повода за умерени оптимизам — у најмању руку, чини се да су државне структуре најзад почеле да схватају значај деловања на информационом фронту, преузимајући кораке усмерене на ограничење непријатељских могућности. Ово је, свакако, далеко од моћне информационо-пропагандне машине под контролом релевантних служби (а, оваква структура је неопходна свакој држави која у савременом тренутку претендује на суверенитет), но почетак озбиљног рада на решавању ових проблема свакако охрабрује.
Саопштење о мерама информационе безбедности
Након више од две године сукоба, Министарство унутрашњих послова РФ објавило је детаљно упутство и списак кључних мера којих је неопходно придржавати се — ово укључује прекид употребе надзорних камера (којима се непријатељ нескривено служио у Курској области), избегавање интернет портала које ОСУ користе за прекривено прикупљање информација, као и посебна упутства за припаднике армије РФ и запослене у стратешки значајним секторима везана за осигуравање сајбер-безбедности.
Одсуство ових елементарних и, на први поглед, тривијалних мера већ је скупо коштало Русију — овде се можемо сетити примера запосленог у Запорошкој нуклеарној електрани који је обавештавао ОСУ о присуству представника међународних организација у циљу координације удара.
Забрана деловања непријатељских организација
Истовремено, у руској Думи појавила се иницијатива за забрану деловања немачке новинске агенције Deutsche Welle као и британске званично културне организације British Council чије су шпијунске активности на територији Херсонске области разоткривене у фебруару.
Притом обе организације спроводе практично свакодневне антируске активности и окупљају издајнике и некадашње лидере сада већински ликвидираног НВО сектора, координишући њихове активности у интересу западних центара моћи.
С тим на уму, коначно пресецање овог антидржавног деловања представља не само разумљив, већ и практично неопходан корак — и охрабрујуће је видети да се Русија на исти најзад и одлучила.
Импликације
Оба ова примера сведоче о дуго очекиваним изменама руског приступа информационом фронту и продору нових и савремених идеја у веома значајан сегмент државног деловања који је кроз више од две године активног оружаног сукоба остао заточен у бирократским препрекама, застарелим приступима и ригидношћу карактеристичном за постсоцијалистичке системе.
Стога, ове промене, поред тога што су биле преко потребне, уједно говоре и о капацитету руског државног апарата да се адаптира савременим реалијама, мада је овај процес у неким сферама спорији него у другим.
Иако се овде ради о више него добродошлим вестима, од кључног је значаја да се овај процес модернизације настави у свим сферама — и имајући на уму назнаке далеко озбиљнијег приступа које сада видимо, чини се да за то постоје добре шансе.
