Суочен са сада већ стотинама снимака који приказују крвави пир који милитантни под контролом нових сиријских власти организују у Латакији и Тартусу, колективни Запад осетио се позваним да на ове догађаје да некакав коментар.
Овде се посебно издваја званично саопштење дипломатске службе ЕУ која је осудила насиље. Мада насиље које, како сматрају у Бриселу чине сами алавити, односно, како се то наводи „елементи лојални Асаду“. О тврдњама милитаната да ће „очистити Сирију од алавитских свиња“ званичници ЕУ, ваљда, нису били информисани.
Идентичног наратива према ком алавити спроводе етничко чишћење сами од себе држи се и амерички CNN, бар у наслову свог текста. Нешто касније, назови новинари признају да нису сигурни ко су „наоружане групе“ које су, према званичним подацима, до сада масакрирале више од 1300 људи.
Нешто ближи истини је британски BBC који, у најмању руку, признаје да је 1068 цивила зверски убијено од стране „наоружаних људи лојалних сунитској власти“ у освети за њихову подршку Асаду. Ништа зато, британски новинари фокус смештају на успешну неутрализацију про-асадовских елемената. А, одговорни за покољ већ ће бити приведени правди, бар тако обећава бивши лидер терористичке групе Тахрир ал Шам — па и зашто у ово сумњати?
Импликације
Да је међународно право одавно мртво слово на папиру, и да је међународна заједница више него спремна да затвори очи пред ратним злочинима, ма какве биле њихове размере тешко да је нова информација. Све што се догађа у Сирији само је подсетник на то.
И добро примећују уважене колеге са канала Рог Слободе када повлаче паралеле између страдања Алавита, Хришћана и других мањина у Сирији и страдања српског народа у Босни и Херцеговини крајем прошлог века — а једнако валидна је и констатација о томе да Балкан и даље остаје важно чвориште радикалног исламизма.
И то нас доводи до најзначајније поуке коју Србија може извући из трагедије у Сирији — уколико Војска Србије не буде у стању да осигура безбедност нашег народа, било то на Косову и Метохији, Републици Српској или у другим деловима Србије, нико то неће учинити. Посебно не међународно право, посебно не међународне институције за које Срби не би били ни мало другачији од Алавита — сами криви за сопствено истребљење.
У редовима шире коалиције паравојних група која се својевремено окупила око Тахрир ал Шам налазили су се и Албанци са Косова и Метохије, и Бошњаци из Федерације, и на обе ове територије постоје терористичке ћелије које би без сумње радо учиниле у српским селима оно што њихови саборци сада чине у Тартусу и Латакији.
И управо зато, у садашњој дубоко нестабилној политичкој ситуацији, повећање капацитета ВС, као и њена континуирана модернизација, укључујући ту и у области беспилотне авијације где наши највероватнији непријатељи добијају значајну помоћ Запада, мора бити један од основних националних приоритета.
